Понедељак, 23.11.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Три концерта за јубилеј

Поводом 40 година од свог првог концерта, сопран Миомира Витас говори о композицији Ерика Сатија, у трајању од 14 сати, и о томе зашто цепа географске карте када лети авионом
Три концерта за јубилеј
Миомира Витас (Фото: М. Николић)

Поводом 40 година од свог првог наступа у родном Београду, Миомира Витас публици поклања три концерта. Први је вечерас у Великој сали Студентског културног центра у 20 часова, где ће извести циклус песама „Вече” Валерија Гаврилина, што је први пут чула на Бемусу 1976. од познате Зара Долуханове. Наступиће са руским мецосопран Екатерином Платоновом, а пратиће је Лав Теодор, на виолини, и Константин Богино, за клавиром.

У музичкој школи „Станковић” 9. децембра у 19 часова, извешће Моцартову, потом и француску и руску музику, а у Коларчевој задужбини 20. децембра, у 11 часова, Брамса са клавирским дуом Весна Кршић-Снежана Николајевић, и „Џепну кантату” Роберта Кормана, написану за њену породицу: супруга Константина, композитора, и синове Виктора, Богдана и Лава Теодора, музичаре.

– Да ми је некo рекао шта ћу све да остварим, не бих веровала. Певање ми је омогућило да упознам професорку Бруну Шпилер у Сарајеву, да учим код Марије Мирзоеве, када сам добила стипендију у СССР-у, и Нине Доријак, Рихтерове супруге. Сарађивала сам са Миховилом Логаром и Светиславом Божићем, дружила се са Љубицом Марић, чију „Чаробницу” сам певала неколико пута. Упознала Киша и Десанку Максимовић, Мају Плисецку и њеног супруга Родиона Шчедрина, чију сам арију Циганке Груше из опере „Зачарани луталица” певала у Љубљани. На концерт у Италији дошла ми је Рита Леви Монталчини, добитница Нобелове награде за медицину и сенатор, која је живела 103. године. Памтим много таквих сусрета – прича Миомира Витас.

Поезија у генима

Од 1982. редовно наступа у Италији. Пре три деценије преселила се у Париз, и у Француској је одржала велики број концерата. Деведесетих је основала француско-југословенски фестивал у Аркеју, у част композитора Ерика Сатија, и додељује награде женским гласовима, што је једном добила и наша Николина Пушара.

– Следеће године је 150 година од рођења Сатија и извешћемо његово дело „Узнемиреност” које траје 840 минута. Четрнаест пијаниста из целе Европе обрадиће једну тему, један за другим. Концерт ће бити у Аркеју, а преносиће се и на паноима по целом Паризу. На јесен припремам Сатијеву драмску симфонију „Сократ”, за четири сопрана и клавир. То ће бити моја трећа режија после „Девојке из залива”, Леа Делиба  и „Женевјев од Брабана”, Сатија – каже Миомира Витас.

Поводом годишњице Великог рата, наша саговорница извела је циклус „Прича о војнику-жени” у Чешкој, Финској и Паризу – на стихове Десанке Максимовић „Тражим помиловање за војничка гробља”, дело Светислава Божића на стихове Танасија Младеновића „Псалми по сину”, песме „Божур” и „Наслеђе”, Милана Ракића, на музику Вере Миланковић. Ово је, како сматра, најлепши начин за освешћивање нашег националног идентитета.

– Ако странце позовете на концерт, с љубављу, и представите им једну другу културу, уз објашњења, људи не могу да остану равнодушни. На концерту ћу да прочитам и део из књиге Штефана Цвајга „Нестрпљиво срце”, у којој се помиње да је капетан Бубанчић извршио самоубиство на Сави, што објашњава трагедију оних Срба коју су живели изнад Саве, у Аустроугарској, чија дужност је била да буду војници те војске. Поезију радо рецитујем на концертима. Кад је читате, из ње нешто извире, одмах пожелите да је отпевате, али чини ми се да она данас нема популарност коју је имала 60-их година. Можда је склоност ка поезији наследна. Мој деда Момир Пантелић, који је под фењером читао Толстоја, творац је песме „Са Овчара и Каблара” и то му је признато као ауторско право.

На Дан примирја у Првом светском рату наша саговорница је ове године за Французе направила вечеру, пасуљ и проју, за коју је претпоставила да су српски војници могли да је спреме, када дођу кући после битке. И сваке године 11. новембра одлази на свечаност на српско гробље у месту Тие, надомак Париза. Док је Франсоа Митеран био жив, на тај дан била је парада, у којој су један поред другог стајали Митеран и Солунац у српској народној ношњи.

– То што је наш народ оставио највеће је богатство и на том, свом огњишту треба тражити себе. Волела бих да и моја три сина, која са мном говоре српски, са оцем руским, а међусобно француски, даље преносе тај пламен – каже Миомира Витас.

Музика у логору

Своја уверења даље објашњава: „Знају сви да сам српски националиста. Хтела сам свим пријатељима из света да пошаљем честитку за Нову годину, на којој су наше разрушене зграде за време бомбардовања! Зато ми је једина жеља да не уђемо у НАТО. Против сам уласка у ЕУ, јер се од Србије тражи да прода душу. Цена је признавање Косова. Наравно, лоша политика по том питању дуго је вођена. Певала сам у Приштини 1983. и композитор који је био Албанац, после концерта упознаје ме са својом супругом и извињава се што она не зна српски. Ми смо тада у Југославији, жена је просветни радник и неће да говори званични језик у тадашњој држави. Рећи ћу вам и један мој мали револт; када у авионима видим брошуре и у њима географску карту у којој је уцртана тзв. држава Косово, исцепам је са карте. Сви гледају шта радим, али барем толико могу да учиним” – сматра Миомира Витас и указује на проблем у француској култури.

– У Француској су придошлице из претходних година, Арапи и Афроамериканци, и даље у гету. Њихова асимилација може да иде само кроз европску културу, а не законе и наредбе. Радила сам у школи и видела да деца-странци упијају француску традицију, али на концерте иде само буржоазија, не и нижи слој. Похвалила бих дивну омладину. Рокенрол је и даље жив и у њима још има бунта. Сви млади су пацифисти. Не желе рат и њима нису потребне фотеље. Определили су се за космополитизам – истиче Миомира Витас.

У наредном периоду посветиће концерт женама страдалницама у логорима за време Другог светског рата. Упознала је челисту Рафаела Вoлфиша чија је мајка Анита Ласкер Вoлфиш (1925), преживела у Берген-Белсену, захваљујући томе што је свирала немачку музику и то је сачувано у њеној аутобиографији. Музичари су тако остајали у животу и наша саговорница истражиће све програме које су тамо свирали.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.