Tri koncerta za jubilej

Povodom 40 godina od svog prvog nastupa u rodnom Beogradu, Miomira Vitas publici poklanja tri koncerta. Prvi je večeras u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra u 20 časova, gde će izvesti ciklus pesama „Veče” Valerija Gavrilina, što je prvi put čula na Bemusu 1976. od poznate Zara Doluhanove. Nastupiće sa ruskim mecosopran Ekaterinom Platonovom, a pratiće je Lav Teodor, na violini, i Konstantin Bogino, za klavirom.

U muzičkoj školi „Stanković” 9. decembra u 19 časova, izvešće Mocartovu, potom i francusku i rusku muziku, a u Kolarčevoj zadužbini 20. decembra, u 11 časova, Bramsa sa klavirskim duom Vesna Kršić-Snežana Nikolajević, i „Džepnu kantatu” Roberta Kormana, napisanu za njenu porodicu: supruga Konstantina, kompozitora, i sinove Viktora, Bogdana i Lava Teodora, muzičare.

– Da mi je neko rekao šta ću sve da ostvarim, ne bih verovala. Pevanje mi je omogućilo da upoznam profesorku Brunu Špiler u Sarajevu, da učim kod Marije Mirzoeve, kada sam dobila stipendiju u SSSR-u, i Nine Dorijak, Rihterove supruge. Sarađivala sam sa Mihovilom Logarom i Svetislavom Božićem, družila se sa Ljubicom Marić, čiju „Čarobnicu” sam pevala nekoliko puta. Upoznala Kiša i Desanku Maksimović, Maju Plisecku i njenog supruga Rodiona Ščedrina, čiju sam ariju Ciganke Gruše iz opere „Začarani lutalica” pevala u Ljubljani. Na koncert u Italiji došla mi je Rita Levi Montalčini, dobitnica Nobelove nagrade za medicinu i senator, koja je živela 103. godine. Pamtim mnogo takvih susreta – priča Miomira Vitas.

Poezija u genima

Od 1982. redovno nastupa u Italiji. Pre tri decenije preselila se u Pariz, i u Francuskoj je održala veliki broj koncerata. Devedesetih je osnovala francusko-jugoslovenski festival u Arkeju, u čast kompozitora Erika Satija, i dodeljuje nagrade ženskim glasovima, što je jednom dobila i naša Nikolina Pušara.

– Sledeće godine je 150 godina od rođenja Satija i izvešćemo njegovo delo „Uznemirenost” koje traje 840 minuta. Četrnaest pijanista iz cele Evrope obradiće jednu temu, jedan za drugim. Koncert će biti u Arkeju, a prenosiće se i na panoima po celom Parizu. Na jesen pripremam Satijevu dramsku simfoniju „Sokrat”, za četiri soprana i klavir. To će biti moja treća režija posle „Devojke iz zaliva”, Lea Deliba  i „Ženevjev od Brabana”, Satija – kaže Miomira Vitas.

Povodom godišnjice Velikog rata, naša sagovornica izvela je ciklus „Priča o vojniku-ženi” u Češkoj, Finskoj i Parizu – na stihove Desanke Maksimović „Tražim pomilovanje za vojnička groblja”, delo Svetislava Božića na stihove Tanasija Mladenovića „Psalmi po sinu”, pesme „Božur” i „Nasleđe”, Milana Rakića, na muziku Vere Milanković. Ovo je, kako smatra, najlepši način za osvešćivanje našeg nacionalnog identiteta.

– Ako strance pozovete na koncert, s ljubavlju, i predstavite im jednu drugu kulturu, uz objašnjenja, ljudi ne mogu da ostanu ravnodušni. Na koncertu ću da pročitam i deo iz knjige Štefana Cvajga „Nestrpljivo srce”, u kojoj se pominje da je kapetan Bubančić izvršio samoubistvo na Savi, što objašnjava tragediju onih Srba koju su živeli iznad Save, u Austrougarskoj, čija dužnost je bila da budu vojnici te vojske. Poeziju rado recitujem na koncertima. Kad je čitate, iz nje nešto izvire, odmah poželite da je otpevate, ali čini mi se da ona danas nema popularnost koju je imala 60-ih godina. Možda je sklonost ka poeziji nasledna. Moj deda Momir Pantelić, koji je pod fenjerom čitao Tolstoja, tvorac je pesme „Sa Ovčara i Kablara” i to mu je priznato kao autorsko pravo.

Na Dan primirja u Prvom svetskom ratu naša sagovornica je ove godine za Francuze napravila večeru, pasulj i proju, za koju je pretpostavila da su srpski vojnici mogli da je spreme, kada dođu kući posle bitke. I svake godine 11. novembra odlazi na svečanost na srpsko groblje u mestu Tie, nadomak Pariza. Dok je Fransoa Miteran bio živ, na taj dan bila je parada, u kojoj su jedan pored drugog stajali Miteran i Solunac u srpskoj narodnoj nošnji.

– To što je naš narod ostavio najveće je bogatstvo i na tom, svom ognjištu treba tražiti sebe. Volela bih da i moja tri sina, koja sa mnom govore srpski, sa ocem ruskim, a međusobno francuski, dalje prenose taj plamen – kaže Miomira Vitas.

Muzika u logoru

Svoja uverenja dalje objašnjava: „Znaju svi da sam srpski nacionalista. Htela sam svim prijateljima iz sveta da pošaljem čestitku za Novu godinu, na kojoj su naše razrušene zgrade za vreme bombardovanja! Zato mi je jedina želja da ne uđemo u NATO. Protiv sam ulaska u EU, jer se od Srbije traži da proda dušu. Cena je priznavanje Kosova. Naravno, loša politika po tom pitanju dugo je vođena. Pevala sam u Prištini 1983. i kompozitor koji je bio Albanac, posle koncerta upoznaje me sa svojom suprugom i izvinjava se što ona ne zna srpski. Mi smo tada u Jugoslaviji, žena je prosvetni radnik i neće da govori zvanični jezik u tadašnjoj državi. Reći ću vam i jedan moj mali revolt; kada u avionima vidim brošure i u njima geografsku kartu u kojoj je ucrtana tzv. država Kosovo, iscepam je sa karte. Svi gledaju šta radim, ali barem toliko mogu da učinim” – smatra Miomira Vitas i ukazuje na problem u francuskoj kulturi.

– U Francuskoj su pridošlice iz prethodnih godina, Arapi i Afroamerikanci, i dalje u getu. Njihova asimilacija može da ide samo kroz evropsku kulturu, a ne zakone i naredbe. Radila sam u školi i videla da deca-stranci upijaju francusku tradiciju, ali na koncerte ide samo buržoazija, ne i niži sloj. Pohvalila bih divnu omladinu. Rokenrol je i dalje živ i u njima još ima bunta. Svi mladi su pacifisti. Ne žele rat i njima nisu potrebne fotelje. Opredelili su se za kosmopolitizam – ističe Miomira Vitas.

U narednom periodu posvetiće koncert ženama stradalnicama u logorima za vreme Drugog svetskog rata. Upoznala je čelistu Rafaela Volfiša čija je majka Anita Lasker Volfiš (1925), preživela u Bergen-Belsenu, zahvaljujući tome što je svirala nemačku muziku i to je sačuvano u njenoj autobiografiji. Muzičari su tako ostajali u životu i naša sagovornica istražiće sve programe koje su tamo svirali.