Олуја, заједно

Чини се да нема тог познаваоца српско-хрватских неспоразума из Београда који неће рећи да Весна Пусић води најумеренију парламентарну странку у Хрватској. Умереност је код старих Грка описивана као једна од три најважније врлине у цивилизацији која је, изгледа, врлинама обиловала, али је код старих и нових балканских народа та умереност пре била за подсмех него за похвалу. А најчешће би послужила да се на културнији начин дезавуише нека особа без храбрости, става или кичме.

У том отвореном прелому система вредности на Балкану, умереност Весне Пусић значи да је она једна од ретких особа која не користи страх од Србије или Срба као сигуран рецепт за придобијање гласова. Да не доказује свој патриотизам ширећи немаштовите стереотипе о источним, бизантинским претњама. Или уме да осуди злочине над српским цивилима, чак и када западни амбасадори то не очекују или не траже од ње, уочи годишњице неког страшног злочина. Није то мала ствар у окружењу тако великих нетрпељивости.

А онда је дала велики интервју за београдски лист „Данас”, који је преко целе насловне стране, можда као најаву будућег помирења или неку медијску шок терапију, навео да се Пусићева нада да ће Србија и Хрватска једног дана заједно обележавати „Олују”. Прва жена хрватске дипломатије описала је да је овог 5. августа Хрватска направила велики помак када је прослављала 20 година од „Олује” јер је „прослављена на прикладан начин”, напомињући да то „није дан када се слави било чије страдање већ територијална консолидација”. Већинска Србија је изгледа уложила велике напоре у консолидацији односа са Хрватском, али и даље на помен територијалне консолидације током „Олује” као главне асоцијације остају бескрајне колоне очајних избеглица, злочини над онима који нису побегли и отворено ликовање хрватских званичника што Срба тамо више нема. То се јасно може чути на снимцима са брионског састанка на којем Туђман, у једној полуреченици, каже да им је циљ да Срба више не буде. После дипломираних, лиценцираних националиста из ХДЗ-а, који су прослављали „Олују” неприкладно, ове године смо добили прикладну прославу на којој је уприличена велика војна парада и концерт декларисане усташке рок звезде Марка Перковића Томпсона. Наша машта још не може да замисли како ће то Хрватска прослављати „Олују”, када се на власт врате националисти из ХДЗ, ако је овако изгледала прикладна прослава у режији најумеренијег дела хрватске политике.

Али се ипак надамо да нам на дугом путу ка ЕУ, Хрватска неће затражити да не доводимо у питање њихово тумачење новије историје на Балкану. Има наравно умерених политичара у Србији који су искрено спремни да између Београда и Загреба отворе сасвим нову страницу историје, али ће и њима бити немогуће да заједно са Хрватима нађу пут до заједничког обележавања „Олује”. Јер је „Олуја” и настала зато што нико није желео да тражи заједнички пут.