Oluja, zajedno

Čini se da nema tog poznavaoca srpsko-hrvatskih nesporazuma iz Beograda koji neće reći da Vesna Pusić vodi najumereniju parlamentarnu stranku u Hrvatskoj. Umerenost je kod starih Grka opisivana kao jedna od tri najvažnije vrline u civilizaciji koja je, izgleda, vrlinama obilovala, ali je kod starih i novih balkanskih naroda ta umerenost pre bila za podsmeh nego za pohvalu. A najčešće bi poslužila da se na kulturniji način dezavuiše neka osoba bez hrabrosti, stava ili kičme.

U tom otvorenom prelomu sistema vrednosti na Balkanu, umerenost Vesne Pusić znači da je ona jedna od retkih osoba koja ne koristi strah od Srbije ili Srba kao siguran recept za pridobijanje glasova. Da ne dokazuje svoj patriotizam šireći nemaštovite stereotipe o istočnim, bizantinskim pretnjama. Ili ume da osudi zločine nad srpskim civilima, čak i kada zapadni ambasadori to ne očekuju ili ne traže od nje, uoči godišnjice nekog strašnog zločina. Nije to mala stvar u okruženju tako velikih netrpeljivosti.

A onda je dala veliki intervju za beogradski list „Danas”, koji je preko cele naslovne strane, možda kao najavu budućeg pomirenja ili neku medijsku šok terapiju, naveo da se Pusićeva nada da će Srbija i Hrvatska jednog dana zajedno obeležavati „Oluju”. Prva žena hrvatske diplomatije opisala je da je ovog 5. avgusta Hrvatska napravila veliki pomak kada je proslavljala 20 godina od „Oluje” jer je „proslavljena na prikladan način”, napominjući da to „nije dan kada se slavi bilo čije stradanje već teritorijalna konsolidacija”. Većinska Srbija je izgleda uložila velike napore u konsolidaciji odnosa sa Hrvatskom, ali i dalje na pomen teritorijalne konsolidacije tokom „Oluje” kao glavne asocijacije ostaju beskrajne kolone očajnih izbeglica, zločini nad onima koji nisu pobegli i otvoreno likovanje hrvatskih zvaničnika što Srba tamo više nema. To se jasno može čuti na snimcima sa brionskog sastanka na kojem Tuđman, u jednoj polurečenici, kaže da im je cilj da Srba više ne bude. Posle diplomiranih, licenciranih nacionalista iz HDZ-a, koji su proslavljali „Oluju” neprikladno, ove godine smo dobili prikladnu proslavu na kojoj je upriličena velika vojna parada i koncert deklarisane ustaške rok zvezde Marka Perkovića Tompsona. Naša mašta još ne može da zamisli kako će to Hrvatska proslavljati „Oluju”, kada se na vlast vrate nacionalisti iz HDZ, ako je ovako izgledala prikladna proslava u režiji najumerenijeg dela hrvatske politike.

Ali se ipak nadamo da nam na dugom putu ka EU, Hrvatska neće zatražiti da ne dovodimo u pitanje njihovo tumačenje novije istorije na Balkanu. Ima naravno umerenih političara u Srbiji koji su iskreno spremni da između Beograda i Zagreba otvore sasvim novu stranicu istorije, ali će i njima biti nemoguće da zajedno sa Hrvatima nađu put do zajedničkog obeležavanja „Oluje”. Jer je „Oluja” i nastala zato što niko nije želeo da traži zajednički put.