Вођа, вођство, установе

Пре десетак година, приликом једног политичког збора, пришао ми је проседи човек озбиљног лица, разрогачених очију и гневног погледа. Говорио је, уносећи ми се у лице, против тадашње владе, посебно премијера и потпредседника владе. Занимљиво, нападао их је лично, као да их одавно лично познаје, употребљавајући углавном сазнања до којих је могао да дође из такозване жуте штампе. Али, да би се коначно представио, ставио ми је на знање ко је и за шта се залаже. Рекао је да је резервни официр и да има двојицу вођа: проф. др Војислава Шешеља – чијем се генију и хашкој жртви, разуме се, клања – и председника Бориса Тадића, који је као шеф државе, је ли, и врховни командант.

Некоме би се могло учинити да је ова анегдота узгредна, бесмислена и да ју је могуће објаснити разрогаченим очима онога ко овакав контрадикторан став изнесе... Али, шта ако сличан став дели, рецимо, милион бирача? Управо на њих и рачунају многобројни маркетиншки стручњаци који сматрају да је неважно што је малом броју оних чији глас може да се чује у јавности, а нису повезани са влашћу – српском или страном – смешно када један посланик хвали свога председника што може да одложи физиолошке потребе за чак 17 сати, јавни промотор владе непрекидно говори како је наша слабашна демократија суочена са опасношћу државног удара, неко из владе сматра за потребно да, када све са свитом и медијима посети колону завејану на магистралном путу, лично преноси преко завејаних сметова дете из једног од аутомобила...

Демократија није само процедура, демократија је одређен систем вредности и идеологија. Одатле и проблеми које имамо. Већина наших грађана била је суштински задовољна једнопартијским системом. Да тај систем није пропао свуда у свету, да се нису урушили његови међународни и домаћи темељи, ми 1990. вероватно не би добили формалну вишестраначку демократију. Такође, без обзира на све неуспехе, ни тада успостављен режим и без већинске подршке народа, не би био свргнут 2000. године да није било стицаја околности и подршке САД и ЕУ променама. Иако Србија баштини, за балканске прилике богате демократске традиције, она свакако није имала оне могућности, предуслове и прилике за демократизацију које су имале поједине европске државе – рецимо Пољска, Чешка, Румунија... Поред свих националних, државних, социјалних проблема, наслеђа социјализма и југословенства, неправди које је српски народ доживео, нашој демократији је вероватно више него већини других у Европи, потребно доследно, врлинама посвећено, на историји утемељено, ка највећим достигнућима модерне западне демократије усмерено, просвећено вођство...

Нажалост, ми такво вођство немамо. Посебно га немамо данас. У нашој политици партијско је одавно изнад националног, демократског, начелног... Током протеклих дванаест година, још од доласка Бориса Тадића на чело државе, у току је непрекидна изборна кампања. После смене власти 2012, сама политика је постала обична маркетиншка кампања. Кампања усмерена ка томе да на демократски начин ограничи плурализам и поново успостави ауторитарни поредак. Како иначе разумети чињеницу да идеологију ове владе најбоље дефинише оправдавање власника једне телевизије који у прилог смећу које емитује каже како „народ то гледа”. Такву, прилично изврнуту слику политике емитују прваци владајуће странке. Све наше грађане, па и оне који не гледају „Фарму” или „Великог брата” непрекидно покушавају да укалупе у свет који у већем броју гледа вишеструко осуђиваног криминалца како спава него што прати телевизијске вести. Зашто је за вођство Србије премијер старији и важнији од било које установе? Он сам строже кажњава своје министре за непристојност него за нестручности, неуспехе, плагијате... Политички свет за који гласа половина уписаних бирача у Србији, а по америчком, британском или немачком налогу му се диви више од половине опозиционих политичара, већ годинама промовише идеје које су недостојне демократских идеала. Јавно исказивана послушност вођи, некажњивост неовлашћених одлука које су имале тешке последице (рецимо хеликоптерску несрећу), бахатост чланова владе или породица властодржаца, неодговорне изјаве које су имале негативне последице, злоупотреба судства, злоупотреба медија, волунтаризам, ширење панике најавама државног удара или грађанског рата, оптужбе унутар владајућег круга за некомпетентност или чак шпијунажу... Коначно, поигравање државним и установама од националног значаја... Све је то дело садашње владе промишљено с циљем да одржи пажњу и за појединца са неуставним моћима прибави подршку мање образованог, уплашеног и манипулацијама подложног света...

Напредни клуб