Лагумице под Тителским брегом

Тител – Лагуме, својеврсне пећине укопане у подножју великог брега у Тителу зову лагумице. Некад су се ту склањали људи и њихова имовина, а још само у некима се и данас затвара стока, што је у прошлим временима било честа појава. Лагуми су некада били и значајни индустријски капацитети, а производи који су овде складиштени лађама су одвожени у београдска пристаништа.

Њима се бавио Рајко Николић и средином прошлог века оставио записе у зборницима „Матице српске”. Назив лагумице за њих је употребљаван у насељима око Тителског брега. То су најчешће подземне просторије са једним, два или три одељења испод великог брда. Преградни зид између две просторије је од леса, зидови на челу кухиње од ћерпича, у кухињски зид уграђена су врата са стаклом, а у собни мали прозор. Испред лагумице начињен је конг – мањи трем од трске, како би заштитио улаз и зид од кише. У кухињи је зидан шпорет чији је димњак усечен у лесној маси и косо навише изведен напоље. У соби је земљана пећ која истовремено служи и за грејање и за печење хлеба, а ложи се кроз отвор из трема. Намештај је скроман и једноставан, подразумева два кревета, сто, столице и нишу ископану у зиду за ситнице.

Све до краја 20. века породице су живеле у становима у лесу. У Тителу потомци са сетом препричавају одрастања својих предака у живописним земуницама. Поред станова, у лесу су копане и штале, у којима су се држале свиње, краве, чак и коњи. Ту су се сакривали жито и стока – у ратовима од војске, у миру од порезника. Већина ових насеобина нестала је у одронима брега, након што су напуштани пошто су насељеници градили нова и боља станишта на отвореном.

Специфичне катакомбе једно време су биле и складиште производа за тржиште.

– Тај тражени производ био је лед – подсећа Титељанин Владо Богојевић, који је у брду од леса, користећи лагум, створио туристичке садржаје, а пре неколико година био је жртва тих чудних насеобина.

– За некадашњих јаких зима, казивао је Владо, ледари су излазили на замрзнуту чисту воду на реци Тиси, разбијали кристални лед у мање санте и превозили их, што шајкама, лађама које су добиле име по граничарима „шајкашима” који су чували границу између два царства, што санкама које су се оглашавале звонима на упрегнутим коњима. Лед је складиштен у велике лагуме и ту, у хладном и на слами под земљом, чуван до следећег лета. Препричава се да је у Тителу било четрнаест ледара под земљом. Кад настану врућине лед се шајкама лиферовао до београдског пристаништа Савамала. Ту су га углавном преузимали месари и посластичари српске престонице, али и други скромнији потрошачи. У односу на Тител, Београд је најпре био у другој држави, па је варошица на југу Бачке лед у ствари извозила, све док се није нашла у истој држави. Онда су се постепено појавили вештачки расхладни уређаји и лед са Тисе повукао се из употребе.

Своје посебно искуство са лагумом имао је и сам Владо Богојевић. У намери да подземну просторију искористи у туристичке сврхе, он се дао у њено сређивање. Међутим догодила му се незгода, обрушила се земља и он се нашао испод 350 кубика леса са Тителског брега. Ипак се спасао и, пошто је залечио ломове костију, решио да, како каже, победи Брег. Данима је копао, највише сам с породицом, и направио низ лагумица у којима је сместио музеј. Ту су радионице са старинским алатом: столарским, качарским, ковачким... Поред оног што је сакупио у бачком окружењу, део алата потиче из његовог завичаја, из околине Мркоњић Града, одакле је као петогодишњак на таласима живота стигао на обале Тисе и у подножје Тителског брега. Владо се бави туризмом и културом. Све више овде долазе гости пристали бродицама на тителским обалама, а допловили су оним рутама којима се кретао лед према Београду.

Међу лагумицама у необичном етно-простору је и једна с казаном за ракију. Специјалност му је траварица. Бира траве које држи у ракији 40 дана, а онда тај садржај препече. И део ресторана је под земљом, у највећој лагумици. – Моја ракија није афродизијак, али је корисна јер охрабрује, а то је најчешће довољно – каже Владо.