Сто година на челу странке

„Време је за промену”, поручио је Вук Драшковић својим страначким колегама на сабору партије минулог викенда, објашњавајући зашто после четврт века жели да се повуче са чела странке коју је основао сада већ давне 1990. године. Али, то ипак није био крај његове политичке каријере. Драшковић је „услишио жељу чланства” и тако ушао у нови мандат, односно 26. годину руковођења странком. Тако се сврстао међу четири најдуговечнија страначка лидера у Србији, који су, када се саберу њихове каријере, на челу партија провели читав век, а ни до данас се нису повукли. Уз Драшковића, у том друштву су и Војислав Шешељ, председник и оснивач Српске радикалне странке, који је незаменљив од фебруара 1991. године, затим Ненад Чанак, који је на челу Лиге социјалдемократа Војводине од јула 1990, када је настала и Странка демократске акције Санџака коју и данас води њен оснивач Сулејман Угљанин.

На питање да ли је Драшковић заиста био решен да се повуче, потпредседник СПО-а Александар Чотрић одговара да је та одлука била искрена.

„Али наш статут је такав да кандидата за председника странке предлажу одбори, а они су Драшковића кандидовали једногласно. То је била жеља и свих других страначких органа. Упућен је заједнички позив, или боље рећи молба, Драшковићу да помогне СПО-у и тек после тога он је прихватио нов мандат”, каже за „Политику” Чотрић.

Аналитичар Ђорђе Вукадиновић је, међутим, уверен да је атмосфера у којој је Драшковић реизабран ипак режирана. Како каже, све донекле „подсећа на рођенданску журку ’изненађења’ и сценарио у којем сви помало учествују”.

„Од те ’журке’ далеко је озбиљнија нова порука да је већина српских странака од почетка вишестраначја лидерског карактера. У многима су се

председници смењивали тешко и ретко, увек уз озбиљне потресе. Нема много изузетака, а један од њих је можда Демократска странка, мада су и тамо промене пратили проблеми и и расцепи. Српска напредна странка имала је председника који се повукао када је отпочео његов мандат на челу Србије. ДСС је једном променио лидера до Санде Рашковић Ивић”, објашњава Вукадиновић за „Политику”.

Ни професор Владимир Гоати не верује да је Драшковић искрено желео да се повуче са места првог човека СПО-а, већ сматра да су његове намере биле управо супротне.

„Вук Драшковић је СПО довео до тога да та странка готово и не постоји, а у једном тренутку, деведесетих, била је можда и најјача у Србији. То доказује да он никад није имао намеру да се повуче, па макар његов останак био и штетан по СПО. Таква слика подсећа на једног капетана, чији је брод дубоко под водом, потонуо пре више година и већ окован алгама и шкољкама, али тај капетан се држи своје капе, иако више не представља никога”, оцењује Гоати.

Он каже да је по дуговечности Драшковићу сличан и „Војислав Коштуница, који је могао да оде са чела ДСС-а у много повољнијем тренутку по ту странку” од онога који је он изабрао.

„ДСС је можда 2004. имао и целих 40 одсто подршке бирача, а десет година касније остао је испод цензуса. Коштуница се држао председничког мандата у странци и док је ДСС тонуо, а повукао се прекасно”, наводи Гоати.

За Вукадиновића велики проблем представља и чињеница да се у странкама више нико не придржава програма, нити постоји било каква идеологија која би била значајнија од самог лидера.

„Бирачи се везују за тог лидера, он је тај који доноси гласове, па се и чланови његове странке који су ту зарад неких својих интереса држе партијског шефа. Тако су се неке странке свеле практично само на име свог председника и опстанак би им био угрожен без њега. То је нарочито случај тамо где исти човек влада 25 година”, додаје Вукадиновић.

Гоати оцењује да су страначке вође заправо постале „фараони” који су толико моћни да њихово партијско окружење радије бира да их подржи него да им се супротстави.

„Таква врста дуговечности, да неко четврт века води једну партију, не постоји ни у једној посткомунистичкој земљи. Природно је да ти страначки могули увек желе да остану на функцији и мисле да су незаменљиви, али је проблем што нема једног рационалног круга у њиховој партијској околини који ће више волети тај покрет, а не појединца. Уместо тога они партијског вођу позивају да остане на тој функцији. Можда би најбоља школа могла да им буде она по којој се смењују фудбалски тренери, уколико нису донели резултате, па се тако деси да један буде присутан једну сезону, другог трпе две сезоне, а онда га испраћају, ако је лоше”, закључује Гоати.