ОБОЈЦИ, ОПАНЦИ И БОСОНОГИ

Имао сам јуче прилику да погледам један рад с мастер студија комуникологије на београдском Факултету политичких наука, који се бави мојом маленкошћу добрим делом поводом текстова на овој страници „Политике”. Нисам лоше прошао, али ми је замерено да ми је сужен избор тема – Косово, избори, па обрнуто. Другим речима „ко о чему, баба о уштипцима”.

Рекао бих да је то тачно, барем за текст који је пред читаоцем и период када је анализиран мој колумнистички учинак, а у своју одбрану рекао бих да сам жртва друштвених околности и сужености српског политичког поретка ствари које се своди на – Косово и изборе. О овом првом говори се ритуално и гласно, а о овом другом, изборима, шапуће се по политичким кулоарима.

Коалициона влада, састављена како каже Ђорђе Вукадиновић, на неки алхемичарски начин, исцрпела је коалициони потенцијал, само што нам то не саопштавају, мада се јасно види.

Влада састављена уз помоћ мешања туцаног репа слепог миша и оловног праха није направила „камен мудрости”. Нема тих речи којима бих ја могао да опишем њихове антагонизме као што би они могли да их опишу, али нека интересна „омерта” запушила је уста онима што се четвртком, кад влада заседа, попреко гледају и мисле све најгоре једни о другима.

Победом Бориса Тадића на председничким изборима исцрпљена је пропагандна порука „и Косово и Европа”, која је била добра за изборе, али непримењива у стварном животу кад се суочила са ставом Коштуничиног дела владе да Европа, која је, узгред речено, почела да отвара амбасаде по Приштини, треба прво да се поспе пепелом, навуче на себе покајничку хаљину од кострети и врати нам Косово на сребрној тацни покривеној бриселском чипком, коју је лично исхеклао Хавијер Солана.

Пошто то никада неће да буде, онда ће питање унутрашње српске политике, које се своди на питање – има ли живота после Косова – морати да се реши на изборима, па ком обојци ком опанци, с великом вероватноћом да би, уколико парламентарних избора буде у мају, како се шушка, обојци, уколико је то гора обућа од опанака, припали Демократској странци, опанци Српској радикалној странци, док би Коштуница и његови шетали боси.

По једној школи мишљења, тактиком нечињења Демократска странка покушаће да пролонгира изборну трку за јесен ове године. Све у нади да ће ентузијазам због одбране Косова да поприми реалније димензије од ових ритуалних заклетви које с добром дозом патетичног песничког надахнућа, пласираног преко масовних медија, чине неслободном бирачку вољу и отежавају спознају стварности, чак и када се људи не страше пребројавањем на „издајице” и „патриоте”.

С друге стране, Демократска странка је у потпуној сенци и не види се било каква иницијатива, нити врха странке, нити њених министара у влади. То прети атрофијом странке уколико тактика нечињења буде примењивана, рецимо, до октобра, па су, отуда, јасни и гласови радикалних припадника руководства странке да се раскида ова коалициона веза. Што пре то боље.

Радикали никуда не журе, Коштуница никада није журио и распламсавање изборне грознице зависи искључиво од Бориса Тадића, ако рачунамо само на интересе и понашање већих играча на политичкој позорници.

Природно је да криза у којој се Србија налази буде разрешена изборима. Кад није у јеку косовске буре направљена нека концентрационавлада народног јединства, неће ни сада бити састављена. Ова влада већ делује као техничка влада што је уводни чин изборне драме.

Све у свему, не бих се ја бавио изборима, али бавиће се они нама.

главни уредник недељника „Време”