OBOJCI, OPANCI I BOSONOGI

Imao sam juče priliku da pogledam jedan rad s master studija komunikologije na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koji se bavi mojom malenkošću dobrim delom povodom tekstova na ovoj stranici „Politike”. Nisam loše prošao, ali mi je zamereno da mi je sužen izbor tema – Kosovo, izbori, pa obrnuto. Drugim rečima „ko o čemu, baba o uštipcima”.

Rekao bih da je to tačno, barem za tekst koji je pred čitaocem i period kada je analiziran moj kolumnistički učinak, a u svoju odbranu rekao bih da sam žrtva društvenih okolnosti i suženosti srpskog političkog poretka stvari koje se svodi na – Kosovo i izbore. O ovom prvom govori se ritualno i glasno, a o ovom drugom, izborima, šapuće se po političkim kuloarima.

Koaliciona vlada, sastavljena kako kaže Đorđe Vukadinović, na neki alhemičarski način, iscrpela je koalicioni potencijal, samo što nam to ne saopštavaju, mada se jasno vidi.

Vlada sastavljena uz pomoć mešanja tucanog repa slepog miša i olovnog praha nije napravila „kamen mudrosti”. Nema tih reči kojima bih ja mogao da opišem njihove antagonizme kao što bi oni mogli da ih opišu, ali neka interesna „omerta” zapušila je usta onima što se četvrtkom, kad vlada zaseda, popreko gledaju i misle sve najgore jedni o drugima.

Pobedom Borisa Tadića na predsedničkim izborima iscrpljena je propagandna poruka „i Kosovo i Evropa”, koja je bila dobra za izbore, ali neprimenjiva u stvarnom životu kad se suočila sa stavom Koštuničinog dela vlade da Evropa, koja je, uzgred rečeno, počela da otvara ambasade po Prištini, treba prvo da se pospe pepelom, navuče na sebe pokajničku haljinu od kostreti i vrati nam Kosovo na srebrnoj tacni pokrivenoj briselskom čipkom, koju je lično isheklao Havijer Solana.

Pošto to nikada neće da bude, onda će pitanje unutrašnje srpske politike, koje se svodi na pitanje – ima li života posle Kosova – morati da se reši na izborima, pa kom obojci kom opanci, s velikom verovatnoćom da bi, ukoliko parlamentarnih izbora bude u maju, kako se šuška, obojci, ukoliko je to gora obuća od opanaka, pripali Demokratskoj stranci, opanci Srpskoj radikalnoj stranci, dok bi Koštunica i njegovi šetali bosi.

Po jednoj školi mišljenja, taktikom nečinjenja Demokratska stranka pokušaće da prolongira izbornu trku za jesen ove godine. Sve u nadi da će entuzijazam zbog odbrane Kosova da poprimi realnije dimenzije od ovih ritualnih zakletvi koje s dobrom dozom patetičnog pesničkog nadahnuća, plasiranog preko masovnih medija, čine neslobodnom biračku volju i otežavaju spoznaju stvarnosti, čak i kada se ljudi ne straše prebrojavanjem na „izdajice” i „patriote”.

S druge strane, Demokratska stranka je u potpunoj senci i ne vidi se bilo kakva inicijativa, niti vrha stranke, niti njenih ministara u vladi. To preti atrofijom stranke ukoliko taktika nečinjenja bude primenjivana, recimo, do oktobra, pa su, otuda, jasni i glasovi radikalnih pripadnika rukovodstva stranke da se raskida ova koaliciona veza. Što pre to bolje.

Radikali nikuda ne žure, Koštunica nikada nije žurio i rasplamsavanje izborne groznice zavisi isključivo od Borisa Tadića, ako računamo samo na interese i ponašanje većih igrača na političkoj pozornici.

Prirodno je da kriza u kojoj se Srbija nalazi bude razrešena izborima. Kad nije u jeku kosovske bure napravljena neka koncentracionavlada narodnog jedinstva, neće ni sada biti sastavljena. Ova vlada već deluje kao tehnička vlada što je uvodni čin izborne drame.

Sve u svemu, ne bih se ja bavio izborima, ali baviće se oni nama.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”