Писање се и учи

И старији и млађи, и студенти са Филолошког и људи у пензији, ентузијасти из позоришта и „са радија”, инструкторка латино плеса, речју, разнолико друштво окупља се једном недељно, у Ресавској 16 где у Клубу лепих уметности похађају курс креативног писања. Петком од 19 часова неко у овај клуб долази због оправданих амбиција јер жели да се убудуће бави писањем, а има и других који су дошли да побољшају, усаврше, култивишу свој писани израз.

Марија Кнежевић, песникиња и магистар компаративне књижевности, која је четири године предавала креативно писање на Мичиген Стејт универзитету, покушава ову дружину да обједини у групу, а у некима и да пробуди таленат који нису ни знали да имају.

– За Србију је ово експериментална ствар, а у свету одавно позната. Ми смо, иначе, сумњичав народ, и тешко се приволимо новоме, па нам је и сада потребно пуно стрпљења и подршке. Као предавач се трудим да подстакнем висок степен интерактивности у групи, што значи да их прво ослободим тзв. „синдрома партијског састанка” где сви аминују, и „отворим” да говоре и аргументовано критикују једни друге, а потом да кроз анализу дела и читање, дођу до свог личног гласа. То је поента курса – каже Марија Кнежевић и примећује да почетна срамота од читања свог текста или устезање од критиковања туђих радова убрзо нестаје.

Сам назив „креативно писање” многима делује као плеоназам јер, наиме, има ли писања ако оно није креативно. Марија Кнежевић, пак, објашњава:

– Писање се учи, као и сваки други озбиљан посао, уз дар, амбиције и све остало што се подразумева. Постоји део који јесте занат. Некима смета овај назив а не примећујемо да смо суочени са „наученом неписменошћу”, почевши од система школства до лошег говора на медијима. Зато прво крећемо од тих ствари, да бисмо могли да пређемо на писање. У Америци су овај назив вероватно дали јер постоје разне врсте писања: пословна преписка, писање за потребе реклама, итд.

Марија Кнежевић додаје да сваки час има своју тему. На пример, на једном часу се вежба употреба првог лица једнине, на другом расправља о разлици између есеја и путописа. При том, наша саговорница наглашава важност анализе и разговора о написаном.

– Ниједну своју књигу нисам објавила а да је неко претходно није прочитао, и то је већ нека врста креативног разговора о написаном, пријатељског читања, дискутовања где вам се укаже на евентуалне пропусте. Сетите се само фантастичне монографије где је описано како је Езра Паунд „редиговао” Елиотову „Пусту земљу”, направивши од ње верзију коју ми данас знамо – прича Марија Кнежевић.

Часови креативног писања званично трају сат и по, а у досадашњој пракси и по два, и до три сата. У жељи да заинтересују што више полазника, власници Клуба су се договорили да одржавају отворене часове. Другим речима, свако може да присуствује једном часу, као и да у њему учествује, без обавезе плаћања курса који, иначе, траје четири месеца по семестру. Као мото школе Марија Кнежевић је изабрала реченицу из „Савета младом писцу” Данила Киша: „Немој дозволити да те увере да смо сви једнако у праву, и да се о укусима не треба расправљати.”