Министарство силе

Преживели смо непостојећи државни удар, параноидну фарсу, понижавајуће лоше одиграну и заташкану у амбициозном плиткоумљу. Уместо измаштаног рушења државе, група таблоидних чиновника владајуће олигархије ударила је на мир и спокој грађанства, правећи тако инверзију важних послова: исти они који су задужени за тај мир угрозили су га, при чему је збуњени народ уверавао дужноснике да ту ничега заправо и нема. Осим надмености, празнине и безнађа пред кадровским скенером српског кадилука.

Познато је, наравно, да свака група на власти свој страх од исклизнућа са трона проглашава опасношћу по државу, а државу, и своје интересе поистовећује са судбином друштва. Али, чему све ово, кад нема назнака да је било шта од тога угрожено?

Ипак, у читавој тој трагикомичној игри, а и изван ње, занимљива је врло осетљива позиција „министарстава силе“, дакле одбране и полиције. Али, о полицији други пут. Уз то, премијер је најавио смену министра Гашића, а он се не да, командује и те како, и за новогодишњи пријем очекује Деда Мраза, заједно са Диковићем.

Своје оклевање да склони Гашића, председник владе образлаже судњом муком да нађе одговарајућег наследника. Нема га ни на видику! Можда му ваља веровати: такви, као „Бата Сантос“ заиста су ретки.

Морало би да буде овако: кадровска судбина једног просечног чиновника владајуће странке, неважна је пред судбином система одбране, који се оглашава отвореније него икад. Војни синдикат је затражио хитан састанак с премијером „због незаконитог рада министра одбране и министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, којима се на најгрубљи начин крше права из радног односа...“

Да ли је ова порука већ, сама по себи, драматична? Па, изгледа да јесте, бар због три ствари: два министра су јавно оптужена за противзаконити рад, и кршење права из радног односа. А затим, ако се премијер не смилује и не реши ствар како он то иначе уме, следи штрајк глађу.

У новијој историји није било да војници најављују било какав штрајк, пошто та врста протеста иначе законом није допуштена, па ни штрајк глађу, који је последица личне одлуке и најодлучнији модел протеста.

Мада, у претпразничној драматургији, кад расклиматани министар спрема свечани пријем и похвалу сопственог рада, то није све. У најновијем броју „Одбране“, иначе магазину Министарства одбране и Војске Србије, објављен је врло занимљив уводник. И то из пера потпуковника Владимира Почуча, главног и одговорног уредника магазина. Дакле, ако је неко очекивао суви војнички и још претпразнични панегирик за министра и државу, тај је сасвим у криву.

Уз опаску да је систем одбране, у неку руку био предмет опита дневне политике, уз неизбежно игнорисање потреба струке, као и императива модернизације „за коју никада нема довољно пара“, чиме се нарушава способност јединица, „без обзира како се то грађанству приказује“. Уводничар, дакле, савим отворено указује на провалију између државног агитпропа и јадног стања ствари, али од тога се не може одвојити кључна траума, која се темељито прећуткује. Па Почуч каже: „Све израженије је и незадовољсво припадника Војске стандардом због просечних плата, које су често еквивалентне зарадама најмање плаћених у неким јавним предузећима, однедавно и понижавајућим дневницама за службена путовања (150 дин. прим. Љ.С) и рад на терену, те приликом ангажовања у Копненој зони безбедности. Хоће ли у таквим условима држава и у будућности моћи да рачуна на безрезервну посвећеност својих војника?... Стога многи још једну нову годину дочекују изневерени и разочарани.“

Не знам од какве ће вајде или штете бити моја подршка потпуковнику Влади Почучу, али она му је свакако потребна, пошто је сасвим отворено начео тему која је у интересу мирног сна власти углавном забашурена, или покривена идиличним рекламним опсенама.

У таквом абијенту, Братислав Гашић је био (и још је) идеални министар. Извођач грубих радова за човека који га је довео, крупна сметња систему који је за њега вечна тајна. Човек који није био на страни војника кад су им резане ионако мизерне плате, није био на страни модернизације и реформи, јер их није разумео, није имао етички капитал да појми свој удео у тешким калваријама, и који је своју позицију одржавао оном врстом оданости шефу, која се може сматрати неукусном.

Драматични сигнали који долазе из војске ипак не иду на његову адресу. Војници добро знају да је он био само релеј, изолација између премијерових очекивања и прилично лошег стања ствари.

Због тога будући војни штрајкачи глађу прескачу „Бату“ и траже премијера. А њему би покушали да објасне бар само једну ствар: да би преживела војска, држава мора да брине о својим војницима. Бар да преживе док је власти која не брине о њима.