Цех љубави

Чему више повика да је свако добро које нам стиже из Русије – нечим условљено? Ко је то добар, па није?! Има ли још где безусловне љубави осим у односу родитеља и детета? Нити нам је Москва мајка, нити смо ми њена маљенка... Одувек је било и довека ће бити само питање цене која мора да се плати, а не и да ли мора.

Од цеха западне „љубави” дуго ће нам бридети уши, али нас, неким чудом, од њихове шамарчине више боли наклоност сa истока. Јер, за отрпљену шамарчину можда добијемо и понеку визу, магареће уши из Дизниленда... Ма, имамо ми и други образ, само ако они имају довољно сувенира...

За благонаклоност подмосковских дача оде НИС, веле нарикаче, али срећа, па досад нисмо морали да распродајом државне имовине компензујемо америчко, француско, британско, италијанско... пријатељство. Или, беше, јесмо?

Воли тај конгломерат „задушних баба” да спочита и то како нам Руси никада помогли нису, а ми вазда молећиво увек загледани у њих. Па, све и да је тако, барем, нису ни одмагали.

Знам да није најумнији аргумент али не стоји ни теза о трајућем „издајству” Москве. Јер, истини за вољу, у минулих пола века ми „дозирамо” Русију када, како и колико нам треба. Држимо врата Кремља одшкринута таман толико да можемо и да загребемо на њих када нас Запад шутне педаљ испод леђа, а и да весело истрчимо када се опет одобровољи да се игра с нама...

Додуше, стварно нам нису „сачували Косово”, само да још они који промукоше понављајући то објасне зашто су па баћушке биле дужне то да учине, у наше име? Је л’ Космет екстериторијални део Русије?

Уосталом, од кога да га чувају? Од наших осведочених пријатеља, савезника из два велика рата, суоснивача Уједињених нација, потписника повеље о суверенитету и неповредивости државних граница... Зашто би то чинили? Да нам муте воду сада када смо тако близу визних олакшица, ситних привилегија. Па и Косово ће нас ставити на „бели шенген”, само ако будемо добри и кажемо још једно историјско „њет”!

Шалу на страну, верујте ми на реч да сви „пријатељи” заједно нису за српски и неалбански народ на Космету учинили колико „халапљиви” Руси, сами.

На жалост, више се причало о хуманитарном пакету макарона из Италије него о свакодневном ходочашћу Руса у наше косметске светиње. О легендарној руској болници у Грачаници. О тимовима лекара с Ломоносова којима су месецима једине ординације биле – српске енклаве. О косметској деци која су трауме од одрастања у жици превазилазила шетњом крај Неве...

Не прича се ни о томе да, осим наших, још само руске песме певају с љубављу о Србији и Србима, да се и њихово свештенство моли за наше спасење, да нема Руса који је отишао с Космета без грумена земље...