Између две ватре

Продато је 72 одсто медијских кућа које су биле у власништву државе, тријумфално је пре месец дана саопштио државни секретар у Министарству културе Саша Мирковић.

Продато је тек 47 одсто, исправили су секретара из Удружење новинара Србије.

У својој рачуници Мирковић је заборавио на оних 11 медија који су на самом старту угашени пошто су проглашени за новинске куће без перспективе и 23 које нису ишле на лицитацију.

Данас овај статистички податак изгледа много суморније јер је Регулаторно тело за електронске медије одбило да продужи дозволу оним телевизијама и радио-станицама које нису пронашле купца. Њих је 21 и требало је да буду приватизоване тако што би радници постали и власници. Тако је предвидео многохваљени Закон о јавном информисању.

Међутим Агенција за приватизацију је имала други план. И за тај план прва је сазнала Радио-телевизија Врање.

Ова телевизије, пошто се помирила са приватизацијом као неизбежним исходом, урадила је све како би спречила сценарио по којем њен власник постаје доскорашњи аутомеханичар или произвођач пластичне амбалаже. Међутим, као хладан туш из Агенције за приватизацију стигла је одлука према којој запослени могу да постану само мањински власници РТВ Врање. Већи део, 67 одсто акција отишао је у Акционарски фонд. Тако је, као у вицу, државна телевизија и после приватизације остала у власништву државе.

Тада су из Министарства културе и Министарства привреде тврдили да је за све крива Агенција за приватизацију јер је гледала у свој, а не у медијски закон. Онда је агенција оптужила министарства да никада нису јасно и гласно рекли: Агенцијо, дај све новинарима. Затим су новинари РТВ Врање о томе обавестили београдске колеге. Онда су колеге о томе писале. И таман кад је 17. децембра Министарство културе саопштило да агенција преда телевизију радницима, РЕМ је одлучио да им не да дозволу.

У РЕМ-у кажу да тако мора бити и да ће да промене одлуку чим Агенција за приватизацију одлучи нешто друго од онога што сад тврде. За то време запослени у Врању, Бору, Тутину, Ковачици, Смедереву… стрепе за своја радна места. Судбина најмање 200 радника у тим медијским кућама пребацује се из руке једног у руке другог министарства. И из руку агенције у руке РЕМ-а.

Веровали или не, међу овим телевизијама има оних које и даље производе и емитују дечији програм. Има и оних које у прајм тајму приказују Би-Би-Сијеве емисије. И за то из својих скромних буџета издвајају око 3.000 евра месечно.

За то време већина националних комерцијалних телевизија гледаоцима сервира ријалити програм. Њихове дозволе нису спорне. Па чак ни када се од дечије телевизије претворе у емитер ријалити блата.