Афера „Сартид” коначно пред судом

Афера „Сартид” ускоро би могла да добије судски епилог. Истражни судија Окружног суда у Београду, наиме, почео је да саслушава осумњичене у вези с продајом овог предузећа америчкој компанији „Ју-Ес стил”. Захтев за спровођење истраге поднет је против седморо осумњичених, а пошто их све саслуша, судија ће донети одлуку о покретању истраге. Према незваничним информацијама, групи осумњичених на терет се ставља злоупотреба службеног положаја, а осталима кршење закона од стране судије. У Окружном суду нам је речено да се имена осумњичених у овој фази поступка не саопштавају.

Окружно јавно тужилаштво у Београду, према незваничним информацијама, дошло је до података да су у незаконитом стечајном поступку и приватизацији смедеревског гиганта, учествовали Александар Влаховић, бивши министар за привреду и приватизацију, и Немања Колесар, некадашњи шеф кабинета Зорана Ђинђића. Поред њих, на списку окривљених нашла су се и имена Горана Кљајевића, бившег председника Трговинског суда, Душана Марчићевића, бившег судије овог суда, Живомира Новаковића, бившег директора „Сартида”... Влаховић, Колесар, Новаковић, Кљајевић, Марчићевић, Бранислав Игњатовић, стечајни управник „Сартида” и Драган Шаговновић, директор Центра за консалтинг Економског института у Београду, терете се да су се, од фебруара 2002. до септембра 2003. године, у Београду и Смедереву, састајали у згради владе, Агенцији за санацију, банкама и договарали како ће „Ју-Ес стилу” продати „Сартид”. Договорено је, да се смедеревско предузеће прода америчкој корпорацији непосредном погодбом и без укључивања других потенцијалних купаца.

На поменутим састанцима договорено је да постављени циљ реализују кроз стечајни поступак, који је пружао могућност продаје „Сартида” и његових зависних предузећа путем непосредне погодбе без укључења других потенцијалних купаца. Свако понаособ је, наводи се у документацији, у оквиру своје функције омогућио „Ју-Ес стилу”, прво, да преузме пословањем производним процесом „Сартида”, а затим да контролише и креира његову пословну политику. Александар Влаховић је као „републички министар за привреду и приватизацију координирао радом осталих осумњичених”. Преко Колесара и Игњатовића, Влаховић је, тврди се у документу, утицао на рад Трговинског суда у Београду. Користећи свој положај Влаховић је на седницама владе, на којима је разматрана приватизација, агитовао за „Ју-Ес стил” као најбољег купца „Сартидове” имовине. Уз ово, Влаховић је осталим члановима владе прећуткивао чињенице других заинтересованих купаца. Да је Влаховић добро урадио посао говори чињеница да је 23. јануара 2003. године, влада једногласно прихватила закључак по којем је склопљен споразум о сарадњи владе и „Ју-Ес стила”.

И Немања Колесар је имао „завидну улогу”, како се тврди у документу: наложио је покретање стечајног поступка „Сартида”. Да би лакше контролисао поступак, Колесар је „средио” да се поменути поступак не води пред Трговинским судом у Пожаревцу као месно надлежном, већ да се „пребаци” у Београд. Бивши шеф Ђинђићевог кабинета је „директне инструкције из владе преносио стечајном управнику Браниславу Игњатовићу”. Колесар се терети и да је члановима владе прећутао и чињеницу да је „ЛНМ холдингс” из Енглеске такође заинтересован за куповину смедеревског предузећа.

Генералном директору смедеревског предузећа на терет се ставља да је 8. марта 2002. године у Смедереву закључио Уговор о сарадњи и услужној преради са представницима „Ју-Ес стила”. Бранислав Игњатовић терети се да је, као стечајни управник у предмету Трговинског суда, доносио одлуке супротне одредбама Закона о принудном поравнању.

Горан Кљајевић, који се налази у притвору под оптужбама да је члан такозване стечајне мафије, терети се да је као председник Трговинског суда у Београду и председник стечајног већа домаћих банака, које су биле највећи повериоци „Сартида”, „у намери прибављања користи „Ју-Ес стилу” и супротно Закону о принудном поравнању... доносио решења на штету банака”.