Јендеци и подглавља у Милавчићима

Кад нас на „свети никад” приме у ту Европску унију, има прилично да нас уштроје, а и треба вала... Неће да могадне да се по јендецима и потоцима баца шта год се којем ћефне – тако прича Крста, тракториста пропале задруге у Милавчићима, док испија пиво испред продавнице „Код Жоје”, тик уз магистрални пут Крагујевац–Краљево, док велики шлепер у пуној брзини труби на чопор сеоских џукаца, који, њушећи једни другима испод репова, претрчава друм. Збијени и притиснути гуњевима, обасјани тек једном жутом сијалицом од шездесет свећа која жмирка испод сулдрме од лесонита – слушају га сељаци и повлаче љуткасте димове најјефтинијих цигарета. Иако је скоро испод нуле, сви држе флаше пива у рапавим длановима – као да су виногради и шљивици у целој Шумадији и Поморављу покрчени. Као да нигде неме ни бачве, ни грозда, ни шљиве, ни муљаче, а камоли вина. – Шта ће нам грожђе и шљиве кад ће да нам забране да печемо ракију. И ово што је остало има да покрчимо...

– Ма как’а Европа, сами ми то можемо да уредимо... Ја никад не пијем пиво из конзерве, а не дај боже да га купујем у пластике. Цевчим га увек из стаклене флаше, па их врћем, да л’ којем требају, не знам – ал’ их не бацам по њива. Кад бациш пластику на њиву – земља је поједе и разложи тек за милион године – додаје дебељушкасти чичојле звани Бикче. – За колико? гракнуше сељаци. – За милион године. Шта се чудите? Читао сам у новинама, а било је и преко телевизора.

Бикчетово право име је Светозар. Радио је у краљевачком „Магнохрому” као ноћни чувар, па је имао времена да по целу ноћ чита и звера по екрану. Радио је док му пожар који је избио у портирској кућици није преполовио очни вид, па га је комисија инвалидски пензионисала. Да л’ је од пикавца или се запалио кабл на термопећи – никад се није сазнало. Углавном, причало се да је Светозар сигурно заспао у смени. А како и не би – тмуша, хладноћа, бљузгавица, а њему душа спава јер је у селу увек имао по двадесет бикова у тову, сатирао се око њих. Ако је Светозар, због њих нико га није звао Тоза – него увек само Бикче. Сад нема ни једнога – дува промаја по штали и ласте праве гнезда на плафону изнад јасли. Од целе фарме остао му само надимак.

Кад на интернет претраживачу укуцаш: „шта је то јендек”, добијеш одговор да је то ров, прокоп, шанац, јарак. Негде пише и – мотел за пијанце. Баш као и готово свака вододерина, утрина, рупа или урвина испод надвожњака – сви шанчеви у Србији, прокопи, ровови и јендеци препуни су пластике, празних флаша киселе воде, најлон кеса и конзерви. Одвајкада се знало да сваки сељак, кад у орању нађе зарђали гвозд, шипку или парче метала, па чак и чауру од гранате или метак од ратовања – којих је у Србији било на претек – он га носи кући. Задене га за кош или га сакрије испод кућевне омаије – затребаће. Ван своје авлије српски сељак је бацао само комину, сиљке од пшенице, остатке тулузине, сатруло воће и поврће, џибру, шљам од резидбе – и све то што се за једну до две недеље разгради и нестане у земљиној утроби. Црница тако постане још плоднија и још више рађа. А данас? Кад олиста, то се не види – али, када природа оголи као сад, где год погледаш, остаје само да се запиташ: зашто уништавамо оно што и ми треба да оставимо будућим генерацијама? Што су нам уредно, здраво и чисто оставили наши преци?

Баш то се пита и Крста тракториста – док сам узима ново пиво из гајбице, јер је радња „Код Жоје” у Милавчићима оглед комунистичке бајке и савршене трговине. Сам узимаш и пијеш док ти се пије. Кад попијеш колико си наумио или колико ти душа хоће – уђеш у продавницу и платиш. Ако имаш пара. Ако немаш, Жоја те запише у књигу звану „Рецка” или „Монетарни фонд”. Па кад стигнеш, ти платиш. Крста тракториста одавно нема да плати, али отвара на браву од врата пето пиво и тумачи шта је скоро гледао преко телевизора: – Сад нам ови из Европе ударили ова по(д)главља... Надрљали смо га начисто... Та подглавља имају и бројеве, као капе и ципеле. Нама сад дали број 32 и 35. Видели смо да је и Вучић био тамо, и њега довели – није имао куд, морао на све да пристане...

– Ако је пристао на та подглавља ајде, де – ал’ неће ваљда да пристане за Косово. Ако буде пристао за Косово, ја ћу на следећим изборима да гласам за Тому Николића, нећу за њега – буса се Светозар Бикче, сав црвен у лицу и баца шајкачу на земљу, колико је љут. Сељаци гракнуше: – Како, бре, за Тому? Где живиш ти? Па он је из исте партије... Ти си пијан. – Јесу они из исте партије, ал’ не мисле истом главом, видим ја, нисам блесав – кад се укључе камере, они: ја тебе куме, ти мене сердаре... а овамо – Бикчету ништа да промакне не може.

Док се сељаци у Милавчићима свађају и тумаче европске интеграције и незаустављив пут Србије у Европу, онако како то они виде – из продавнице излази Жоја. У рукама носи нову гајбу пива. Спусти је међу њих. – Маните политику... и Европу. Надрљали смо га како год окренеш. Ево вам још једна гајба, да се не баци. Ово вас частим... Попијте то, истекла му гаранција. Па, од сутра се не виђамо – вели Жоја.

– Како се, бре, не виђамо, Жојо? Шта ти је, јеси пошунтавео? А где да пијемо пиво?

– У јендеку. Ја сутра ударам катанац. Затварам ако нисте знали. Не могу више да финансирам ни село, ни вас. Ако хоћете, платите ми вересију, ако нећете – ја ћу да платим вама, а мене ће ваљда Бог – рече Жоја и врати се у радњу. Сељаци умукоше. Сви ћуте и гледају у земљу. Крста тракториста опсова и пљуну.

– Да л’ ће у Србији нешто да се отвори, ел се само све затвара – процеди Светозар Бикче кроз зубе.

Нико не одговори. Сељаци остадоше да ћуте и пију бајато пиво. Однекуд, са Гледића дуну ледени ветар.

У даљини се чује лавеж кучнице. Србија тоне у сан ледене зимске ноћи.

Глумац, редитељ, сценариста