Jendeci i podglavlja u Milavčićima

Kad nas na „sveti nikad” prime u tu Evropsku uniju, ima prilično da nas uštroje, a i treba vala... Neće da mogadne da se po jendecima i potocima baca šta god se kojem ćefne – tako priča Krsta, traktorista propale zadruge u Milavčićima, dok ispija pivo ispred prodavnice „Kod Žoje”, tik uz magistralni put Kragujevac–Kraljevo, dok veliki šleper u punoj brzini trubi na čopor seoskih džukaca, koji, njušeći jedni drugima ispod repova, pretrčava drum. Zbijeni i pritisnuti gunjevima, obasjani tek jednom žutom sijalicom od šezdeset sveća koja žmirka ispod suldrme od lesonita – slušaju ga seljaci i povlače ljutkaste dimove najjeftinijih cigareta. Iako je skoro ispod nule, svi drže flaše piva u rapavim dlanovima – kao da su vinogradi i šljivici u celoj Šumadiji i Pomoravlju pokrčeni. Kao da nigde neme ni bačve, ni grozda, ni šljive, ni muljače, a kamoli vina. – Šta će nam grožđe i šljive kad će da nam zabrane da pečemo rakiju. I ovo što je ostalo ima da pokrčimo...

– Ma kak’a Evropa, sami mi to možemo da uredimo... Ja nikad ne pijem pivo iz konzerve, a ne daj bože da ga kupujem u plastike. Cevčim ga uvek iz staklene flaše, pa ih vrćem, da l’ kojem trebaju, ne znam – al’ ih ne bacam po njiva. Kad baciš plastiku na njivu – zemlja je pojede i razloži tek za milion godine – dodaje debeljuškasti čičojle zvani Bikče. – Za koliko? graknuše seljaci. – Za milion godine. Šta se čudite? Čitao sam u novinama, a bilo je i preko televizora.

Bikčetovo pravo ime je Svetozar. Radio je u kraljevačkom „Magnohromu” kao noćni čuvar, pa je imao vremena da po celu noć čita i zvera po ekranu. Radio je dok mu požar koji je izbio u portirskoj kućici nije prepolovio očni vid, pa ga je komisija invalidski penzionisala. Da l’ je od pikavca ili se zapalio kabl na termopeći – nikad se nije saznalo. Uglavnom, pričalo se da je Svetozar sigurno zaspao u smeni. A kako i ne bi – tmuša, hladnoća, bljuzgavica, a njemu duša spava jer je u selu uvek imao po dvadeset bikova u tovu, satirao se oko njih. Ako je Svetozar, zbog njih niko ga nije zvao Toza – nego uvek samo Bikče. Sad nema ni jednoga – duva promaja po štali i laste prave gnezda na plafonu iznad jasli. Od cele farme ostao mu samo nadimak.

Kad na internet pretraživaču ukucaš: „šta je to jendek”, dobiješ odgovor da je to rov, prokop, šanac, jarak. Negde piše i – motel za pijance. Baš kao i gotovo svaka vododerina, utrina, rupa ili urvina ispod nadvožnjaka – svi šančevi u Srbiji, prokopi, rovovi i jendeci prepuni su plastike, praznih flaša kisele vode, najlon kesa i konzervi. Odvajkada se znalo da svaki seljak, kad u oranju nađe zarđali gvozd, šipku ili parče metala, pa čak i čauru od granate ili metak od ratovanja – kojih je u Srbiji bilo na pretek – on ga nosi kući. Zadene ga za koš ili ga sakrije ispod kućevne omaije – zatrebaće. Van svoje avlije srpski seljak je bacao samo kominu, siljke od pšenice, ostatke tuluzine, satrulo voće i povrće, džibru, šljam od rezidbe – i sve to što se za jednu do dve nedelje razgradi i nestane u zemljinoj utrobi. Crnica tako postane još plodnija i još više rađa. A danas? Kad olista, to se ne vidi – ali, kada priroda ogoli kao sad, gde god pogledaš, ostaje samo da se zapitaš: zašto uništavamo ono što i mi treba da ostavimo budućim generacijama? Što su nam uredno, zdravo i čisto ostavili naši preci?

Baš to se pita i Krsta traktorista – dok sam uzima novo pivo iz gajbice, jer je radnja „Kod Žoje” u Milavčićima ogled komunističke bajke i savršene trgovine. Sam uzimaš i piješ dok ti se pije. Kad popiješ koliko si naumio ili koliko ti duša hoće – uđeš u prodavnicu i platiš. Ako imaš para. Ako nemaš, Žoja te zapiše u knjigu zvanu „Recka” ili „Monetarni fond”. Pa kad stigneš, ti platiš. Krsta traktorista odavno nema da plati, ali otvara na bravu od vrata peto pivo i tumači šta je skoro gledao preko televizora: – Sad nam ovi iz Evrope udarili ova po(d)glavlja... Nadrljali smo ga načisto... Ta podglavlja imaju i brojeve, kao kape i cipele. Nama sad dali broj 32 i 35. Videli smo da je i Vučić bio tamo, i njega doveli – nije imao kud, morao na sve da pristane...

– Ako je pristao na ta podglavlja ajde, de – al’ neće valjda da pristane za Kosovo. Ako bude pristao za Kosovo, ja ću na sledećim izborima da glasam za Tomu Nikolića, neću za njega – busa se Svetozar Bikče, sav crven u licu i baca šajkaču na zemlju, koliko je ljut. Seljaci graknuše: – Kako, bre, za Tomu? Gde živiš ti? Pa on je iz iste partije... Ti si pijan. – Jesu oni iz iste partije, al’ ne misle istom glavom, vidim ja, nisam blesav – kad se uključe kamere, oni: ja tebe kume, ti mene serdare... a ovamo – Bikčetu ništa da promakne ne može.

Dok se seljaci u Milavčićima svađaju i tumače evropske integracije i nezaustavljiv put Srbije u Evropu, onako kako to oni vide – iz prodavnice izlazi Žoja. U rukama nosi novu gajbu piva. Spusti je među njih. – Manite politiku... i Evropu. Nadrljali smo ga kako god okreneš. Evo vam još jedna gajba, da se ne baci. Ovo vas častim... Popijte to, istekla mu garancija. Pa, od sutra se ne viđamo – veli Žoja.

– Kako se, bre, ne viđamo, Žojo? Šta ti je, jesi pošuntaveo? A gde da pijemo pivo?

– U jendeku. Ja sutra udaram katanac. Zatvaram ako niste znali. Ne mogu više da finansiram ni selo, ni vas. Ako hoćete, platite mi veresiju, ako nećete – ja ću da platim vama, a mene će valjda Bog – reče Žoja i vrati se u radnju. Seljaci umukoše. Svi ćute i gledaju u zemlju. Krsta traktorista opsova i pljunu.

– Da l’ će u Srbiji nešto da se otvori, el se samo sve zatvara – procedi Svetozar Bikče kroz zube.

Niko ne odgovori. Seljaci ostadoše da ćute i piju bajato pivo. Odnekud, sa Gledića dunu ledeni vetar.

U daljini se čuje lavež kučnice. Srbija tone u san ledene zimske noći.

Glumac, reditelj, scenarista