Вукова културна револуција

Свакако да наука о српској књижевности и србистика уопште (од језикословља преко фолклористике па до културологије) нису једини кривци за данашње жилаво опстајање догматичне вуковске митологије, али су вероватно највећи. Како би иначе било могуће да се и почетком XXI века, у ери интернета и хипертекста, име и дело Караџићево увек и свугде (у школским програмима свих нивоа, на славистичким симпозијумима, у тзв. научним радовима, итд.) доживљавају са највећим страхопоштовањем, готово сакрално, као истински табу, а ретке утемељене сумње у њега сматрају неозбиљним, некомпетентним, у најбољем случају младалачким – али ипак тешко опростивим! – гресима и заблудама?!

Зар не делује нестварно и натприродно да још увек доминантна струја наше књижевне историографије сматра Вукову реформу највећом иновацијом и отварањем пута ка модернитету, а лингвистика (такође у преовлађујућем делу) језичко-правописну реформу најсавршенијом на свету, чудом генијалности једног аутодидакта?!

Традиционално као модерно

Зашто се све та академска елита, ти сувопарно-озбиљни научни духови не запитају како то да баш нико други у својој језичко-правописној реформи није пошао вуковским путем („пиши као што говориш...”), том уистину припростом странпутицом која ласка неукости и једноставности схваћеној као баналност; како да чак ни сами Немци (а баш је Немац Аделунг промовисао правило „пиши као што говориш...”!) нису преузели истоветан образац него су се определили за много сложенију али културолошки утемељенију варијанту?! Зашто се, надаље, поменути кругови не запитају да ли је могуће да се основом било којег књижевно-уметничког модернитета прогласи нешто што је самом својом суштином традиционално – а такав је феномен усмене књижевности или шире гледано народне културе, за чије преношење кроз време и простор није случајно у фолклористици уведен термин традирање (односно, варирање постојећих, наслеђених образаца на нивоу топике, стиха итд.)?!

... Дакле, за мање од двеста година вуковски култови (тј. они које је произвела, хотимично или не, његова „научна” и друштвена свест) заживели су на нашим просторима као својеврсни хук неке елементарне непогоде или природне стихије. Када ће већ једном ту стихију прекрити мук, тј. тишина која ће елиминисати непотребне шумове и кроз моћне вредносне филтере мирно и сталожено пропустити сву ту муљевиту бујицу апотеоза и табуа? Вук Стефановић Караџић био је човек великих заслуга али још већих, далекосежнијих промашаја; прецењен још за живота разним незаслуженим титулама и ордењима, он је поверовао да је сам извео велику српску културну револуцију (по искључивости блиску једној будућој: кинеској, Маовој!) те да су сасвим ирелевантни (можда и да не постоје?!) сви они бројни сарадници-сакупљачи и певачи-приповедачи фолклорне грађе (за данашње појмове, то је био прави ad hoc фолклористички институт!), учени филолози (Мушицки, Мркаљ и други) који су му суштински помогли у језикословним работама и писци који су свесно свој дар ставили у службу његових идеја: мемоаристи чија су дела донедавно неправедно прећуткивана (зашто?!), попут Аце Поповића Зуба или Михајла Полита Десанчића, сведоче рецимо да је Бранко умирао усамљен, разочаран у Вука.

     Ако у том контексту погледамо само највећи „допринос” Вука Стефановића Караџића, тј. његову фамозну књижевно-језичку реформу, суочићемо се са многим њеним поражавајућим ефектима. Осим већ поменутог, нигде другде у свету прихваћеног „најсавршенијег правописа”, имамо и 1847. годину као митску годину победе те реформе: 1847. године, међутим, није извојевана никаква победа (уколико, мимо патријархално-епске ратничке парадигме, некаквих културолошких победа уопште и има?!), јер су многе најзначајније песничке књиге и даље штампане у предвуковској језичко-правописној варијанти (Стеријино „Даворје”, Кодерова „Роморанка” итд.), јер „Вуков правац” још увек није постао општеприхваћен (у Србији ће бити озваничен тек касније), јер ни сам главни јунак те митске победе није веровао у њу (тј. није 1847. годину бележио као епохалну прекретницу!).

„Добри” и „лоши” Срби

С друге стране, какав је то идиом као нови, савременији књижевни језик Србима понудио генијални аутодидакт? То је пре свега био језички идиом који је он сам најбоље (ако не и једино истински!) познавао јер му је био матерњи, тачније – то је била усменоговорна варијанта његовог језичког идиома док је све друге језичке варијанте икада (па и у тадашњем тренутку!) коришћене у писаној и усменој српској култури – сасвим некритички, крајње пристрасно па и бахато – сматрао „исквареним”, погрешним, неправилним, однарођеним!!! Дискутабилно је колико су те друге варијанте биле одомаћене у народу (наука о језику показала је да већ Курцбеков Немецки и сербски словар из 1790. године садржи народно-дијалекатске црте војвођанских говора), као и шта се под појмом „народа” сматра: да ли само прости народ (како је то желео Вук) или народ у целини, у свој својој друштвеној, културној и дијалекатској хетерогености?! То што наш митски јунак-аутодидакт није схватао и прихватао грађански језик (садржан како у поменутом Словару и нашој дневној штампи крајем XVIII и почетком XIX века, тако и у књижевности многих његових неистомишљеника) може се донекле психолошки разумети, али никако културолошки и социолошки (па и политички!) оправдати: хотимице или не, лажни је творац српске азбуке промовисао и свесрдно подржао једну дубоку и далекосежну поделу српског народа чије последице се и данас осећају.

Ту је заправо зацртана линија разграничења између „добрих” и „лоших” Срба, између оних простих (што значи, пуних исконских духовних и свих осталих врлина!) и учених (који су тим сумњивији ако су образовани негде у „Јевропи”), између „народа” и грађанства, између правих Срба и „њемачкара” (како су сународнике из Аустрије звали у кнежевини Србији) мада су и једни и други искрено желели да делају „на ползу отечества”. Очито, класни сукоб је код нас – иако наши вукофили глуме академску елиту – зачет давно пре омраженог комунизма и управо је захваљујући њиховом хероју културно и социјално нижи сталеж (а не грађанска елита!) афирмисан као права мера вредности на свим нивоима, односно као алфа и омега свега прогресивног, новог, модерног. (Одломак из есеја)