Mаргина узвраћа ударац

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Шта добијамо и колико? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку преломна за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већ и у историјском, социјалном, културном... Серију текстова о овим проблемима настављамо разговором са Бојаном Пејић, историчарком уметности која од 1991. године живи и ради у Берлину...

Да ли је по Вама српска култура, u садашњем тренутку, блискија Истоку или Западу?

Ако имало познајемо историју ових терена, знамо да не постоји ни један историјски тренутак у коме није тематизован проблем „Истока и Запада”. Оно што се може видети као проблем јесте да су у критичним историјским моментима Исток и Запад конструисани као антагонизам, као нешто што се искључује. Доситеј Обрадовић је неретко био оптуживан да „увози” у Србију западну културу, а за наш социјалистички реализам крајем четрдесетих година прошлог века се у време дестаљинизације мислило да је „увоз” са (совјетског) истока. Суштину проблема видим у дијалектици две позиције: како ми видимо себе и како други виде нас. Ми се увек одређујемо према неком другом, од кога желимо да се разликујемо или му сличимо; а и онај други (суседи, регион, Европа) нас жели да види као другачијег, да би себе позиционирао.

Оно што мене помало иритира јесте што се последњих година код нас (а то се може чути и у западним земљама) појам „Европе” идентификује са Европском унијом. Србија је географски, историјски и политички европска држава, која је као и многе земље у комшилуку на путу ка ЕУ. Када читам нашу штампу која, с једне стране, демонизује „Европу” тј. Европску унију, а, с друге, руски „Исток”, ја осећам претњу која долази с обе стране. Ти процеси су се могли пратити у многим источноевропским државама које су биле примљене у „Европу”. Питање скоре „европеизације” не значи губитак постојећег идентитета, већ додавање још једног „слоја” на колективни идентитет који ми видимо као „чисто српски”.

По одласку из наше земље били сте кустос многобројних изложби које су често имале за циљ да Западу представе уметност посткомунистичких земаља. Једна од тих изложби била је и „После зида” 1999. Са којим намерама сте започели представљање уметника са европског Истока на Западу?

– У Немачкој је у то време, почетком деведесетих година 20. века, уметничка сцена била веома динамична и отворена зато што је пао Берлински зид. Тада сам схватила колики су остаци хладноратовског мишљења на Западу. Колеге из Берлина није баш много занимало шта, на пример, раде румунски уметници, и уопште шта се дешава на „маргинама”. Тих година је један берлински ликовни критичар објавио књигу „Берлин – центар периферије”. У Немачкој је после уједињења, 1990. ово питање постало политизовано. Тако су и уметници са бившег социјалистичког истока почели да бивају видљиви, а са подручја бивше СФРЈ постали познати кроз наше постјугословенске ратове. Када је осамдесетих година париском Бобуру нуђена изложба босанских уметника то тада никог није интересовало. Почело је да ме занима питање како се провинцијски субјект конституише као такав. Показатељ је, на пример, Венецијанско бијенале. Раније када бих отишла у Ђардине, где су национални павиљони, никад не бих отишла да, на пример, прво видим грчки или исландски павиљон, него најпре амерички, енглески или француски. И то је механизам који ме је заинтересовао. Како ми сами у себи конституишемо центре. У бившој Југославији, нама је била својствена доза ароганције јер нас је више интересовало само оно што је било у вези са Западом.

После проширења Европске уније, у Берлину је 2004. одмах приређена изложба „Нових десет ”, као израз новог умрежавања. Где је место српске уметности ван те мреже?

– Питање умрежавања увек може да буде решено кроз државне изложбе, али најпре путем тржишта које се не пита да ли је неко Србин, Бугарин или Енглез. Ми смо сада постали мало истокоцентрични на неки начин. Сматрамо да смо конструисани као невидљиви и да нас нема нигде. Али, хајде да се запитамо како су умрежени, на пример, португалски или чак норвешки уметници? Југ и север Европе. Па никако! И зато је веома важно да релативизујемо то наше незадовољство.

Како се кроз историју препознавао наш национални идентитет на пољу уметности?

– Кључно питање је како дефинишемо идентитет. Није реч о статичној категорији, већ променљивој. Кроз наше животе мењамо идентитете. Родимо се као синови или ћерке, па смо касније ученици и ученице, супруге, мајке, имамо професију. Кад нам умру родитељи, више нисмо ћерка или син, па је то један идентитет мање. Питање уметничког националног идентитета је код нас везано за појам увоза „туђег” и одржавања „нашег”. Моша Пијаде има један феноменалан текст из 1912, када пише приказ четврте југословенске изложбе. На тој изложби учествовали су и српски, и хрватски уметници, тачније хрватска група Медулић, која се бавила Краљевићем Марком. Домаћа критика их је критиковала зато што су форме њихових радова биле „недомаће”, у овом случају париске. Моша Пијаде пише да они студирајући у Паризу нису „изгубили своје урођено: пролазни Французи, они су већ постали или ће постати Срби и Хрвати у својим делима”. Ово је феноменалан исказ. Стицање националног идентитета кроз сликање, кроз свој посао.

Занимљив је и пример који даје историчар Предраг Ј. Марковић у књизи „Београд између Истока и Запада”. Марковић спомиње један састанак Комисије за међународну сарадњу из 1963. То је време када СФРЈ, као један од иницијатора покрета несврстаних промовише на Западу (Канади, Немачкој, Француској) нашу апстрактну уметност. Тако смо показивали да смо отворени, иако Запад није био баш превише за то заинтересован, јер апстракција као „универзални језик” (а истовремено и „знак” којим се диче западне демократије) плави њихове музеје. Немци су тада, на пример, више били заинтересовани за југословенску наиву! На том састанку сликар Исмет Мујезиновић упитао је присутног апаратчика зашто ми нигде у иностранство не шаљемо нашу фигуративну уметност, а овај му је одговорио да „таква уметност” може да иде само у неразвијене земље. Овде се опет суочавамо са феноменом евроцентризма који је увек арогантан: „цивилизовани свет” гледа наше одличне апстрактне сликаре, а онај неразвијени наше фигуративце.

Један од митова хладног рата конструисан у западној Европи био је да је Исток „фигуративан” а Запад „апстрактан”. Тај мит данас је деконструисан. Као и у Пољској и код нас је апстракција, тј. модернизам на државном нивоу, била прихваћена као „фактор који не ремети” зато што није проблематизовала политичку реалност.

Шта је то што је данас препознатљиво као аутентично а долази из Србије?

– Појам „аутентичног” је у ери постмодерне постао пежоративни термин. Данас говоримо о уметничким радовима који су реализовани у датом простору, радовима који узимају у обзир постојећи историјски и културни контекст. Слично је и са термином „универзална уметност”. Оно што смо учили као „универзалну уметност” била је западна уметност. Од постколонијалне теорије научили смо да је наша планета велика, да је у њој одувек било много различитих култура, које је Запад видео као периферне, маргиналне. Данас, маргина узвраћа ударац.