Кардиограми осећања

Невероватно је, а то се код нас често дешава, да се неки изузетни људи, било уметници, било научници, лако забораве, нестану из било каквог културног и јавног живота и полако падну у заборав. Ове године се навршава сто година од рођења и скоро две деценије од смрти једног, у своје време, од најомиљенијих наших сликара – Пеђе Милосављевића.

Ниједном након његове смрти није било ни помена о овом изузетном, рафинираном интелектуалцу и реномираном ликовном ствараоцу. Отишао је тихо и господствено као што је и живео, а тај одлазак са сцене није у потпуности надоместило његово изузетно дело, које и те како одолева вредносним судовима и оценама времена, високо се котира у проценама трговаца уметнинама. Стваралаштво Пеђе Милосављевића остаје као усамљени али трајни, неизбрисиви траг о једном занимљивом и значајном битисању, као сведочанство о драгоценом културном доприносу.

Прошлост утопљена у садашњост

Кажу да је био „сликар културе, повести, немира, судбине“. Био је пре свега сликар од талента, ликовни стваралац најфинијег рафинмана и великог образовања, урођене нежности, памучне мекоте, сликар меланхолије, стрепње, интелектуалне лирике, егзистенцијалног немира, светског укуса. Сликар с поверењем у лепо, с аристократском дистанцом, удаљен од сваког цинизма и деструкције, али са осећањем за живу сензацију, благу иронију, осећањем за своје време и реалну перцепцију, за трагику живота у којој се подразумева вечност смрти, разарања и зла. У фином споју прошлости утопљене у садашњост Пеђа нас упућује на свој филозофски став, усмерава да одгонетнемо одјеке смисла онога што је наслеђе, прошлост, фолклор, архаично, универзално у вечитом дијалогу ока и природе подједнако као и у дијалогу ока и духа.

Као ни за Петра Лубарду, не верујемо ни да ће за Пеђу Милосављевића, сликара, писца, дипломату, академика, дугогодишњег управника Галерије САНУ, бити направљена адекватна ретроспективна изложба или какво свеобухватно подсећање на његов значајан опус. Или се варамо? Можда се, у последњем тренутку, ипак пробуди културна јавност, музеји и друге институције и направе две/три на брзину склопљене изложбе.

Могућности Галерије Хаос и њеног простора су скромне. Ипак, желели смо да једном малом изложбом његових радова на папиру, цртежа и акварела, оних до којих смо овом приликом могли доћи, учинимо својеврсни hommage овом изузетном уметнику. У сусрет су нам изашли углавном поштоваоци његовог дела, колеге из појединих музеја и његови пријатељи који поседују мале приватне колекције.

Пред вама су радови из различитих периода и фаза. Пеђа Милосављевић је радио у циклусима, теме попут: париских кровова и фасада, младих жена, гвоздених ограда са ружама, Дубровника, фантазмагоричних композиција, носорога, Мостара, илустрација драма, вињета. Цртеже и аквареле је радио на кинеском пиринчаном папиру, ређе пером, углавном четком, такође у неколико циклуса: Lecstures Enthousiastes, Народне игре, илустрације за приповетке, Les Maladroites. „Не сећам се када сам почео да разликујем цртеж од акварела“ – говорио је уметник.

Неред није хаос

С обзиром на то да је порозност подлоге захтевала велику сигурност и хитрину у раду (јер се никада не интервенише двапут, нема исправки, брисања или додавања), акварели су подразумевали претходну промишљеност и духовну концентрацију, тако да их је Пеђа сматрао највреднијим сликама, али и својим омиљеним ликовним одмором. „Умор материјала и неред није хаос“ – истицао је овај мајстор складних композиција и виртуозне линије. Његови цртежи су пре свега импулси идеја и графикони или кардиограми његових осећања. Чистотом своје дикције, културом и енергијом потеза веома су блиски прозрачном акварелу, али и калиграфијама Далеког истока са кога је и обавезан печат на многим његовим радовима. Печат који је носио поруке за срећу и дуг живот.

Историја уметности, култура и образовање открили су му граматику и репертоар, употпунили занатске финесе и отварали могућности комбиновања неколико поетичких образаца, од интимизма и поетско-филозофских експресија, преко лирске апстракције до имагинарног и апокалиптичког, завршно са фином варијантом савременог реализма. Пеђа је откривао епохе и уграђивао различите слојеве у садржај својих дела и панораме Париза, Бара, Дубровника, Венеције, Акропоља, Мостара. Тежио је универзалности симбола. Идеје трајања и пролазности назиру се у свим слојевима његових дела.

За цртеж је Пеђа говорио да је увек био битна константа његове уметничке личности – хитар, елегантан, духовит, гестуалан, синтетичан, сведен на запис, знак. Сматрао га је тешком дисциплином која је откривала умеће, бележила пулсирања емоција, воље, полета, сензибилности, промишљања, духовности.

Графологија четке

Говорећи о својој првој самосталној изложби у Лондону за време Другог светског рата, он каже: „У погледу цртежа... нема промена – цртам четком. Можда је то било под утицајем жене Оскара Кокошке, која је, као полиглота, говорила и кинески. Открили смо стовариште кинеског папира, па је тај материјал, комбинован са кинеским тушем, утицао да га сматрам незаменљивим. Можда је то разлог што је мој цртеж, остајући стално без коректура, мало површнији, односно непотпун. С друге стране, четка има своје законе кретања, своју графологију, па је овај манир цртања сам по себи, неизбежно више кинески него што су то саме теме. Добра страна ове технике мислим да је у томе што обавезује на синтезу која отвара врата у модерна схватања. Из цртежа четком настаје акварел, пошто за сада не видим другу могућност да се овој техници приђе без четке.“

Цртеж Пеђе Милосављевића је сигуран, сведен, распеване линије а једноставан, резултат концентрације и знања, доследан кроз обиље различитости, по тананости сличан каквим јапанским десенима. Стилизација нема ништа архаично или декоративно. Цртежи жена, нарочито неки актови, урађени су као нека мелодија, сећање на тихе радости, као музичко сањарење. Цео тај свет са цртежа и акварела је прошао кроз уметников сан. Једино наша чула васкрсавају оно што је зашло у сенку и потонуло у заборав. Баш као уметник сам! Пеђа Милосављевић припада свемиру европске културе. Да ли смо довољно свесни тога? Или нам можда није превише стало ни до Европе, ни до европских вредности, ни до Пеђе Милосављевића?!