Уторак, 07.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Јужњачка застава-америчка свастика

Квентин тарантино посебно истиче актуелност његовог сценарија „Омражене осморке” посебно након догађаја када је полицајац пуцао на осамнаестогодишњег Афроамериканца 2014. године
Јужњачка застава-америчка свастика
Из филма Омражена осморка (Фото Видео исечак)

Вестерни говоре о времену у Америци у којем су снимани више од било ког другог жанра који се не бави модерним добом, једна је од „теорија” Квентина Тарантина који је у фокусу медијске пажње због свог новог вестерна „Омражена осморка”. Овај филм иначе има три номинације за награду Златни глобус (проглашење је 10. јануара), и то за најбољи сценарио, за најбољу споредну женску улогу (Џенифер Џејсон Ли) и за најбољу музику (Енио Мориконе).

Могло би се помислити да је „Омражена осморка” наставак претходног Тарантиновог вестерна „Ђангова освета” из 2012. године, по тематици расних трвења у Америци, провокативном заплету у којем негативци на крају увек добију своје, или по оштроумним дијалозима, који осцилирају од оригиналних запажања до псовки и духовитих опаски, али реч је о јединственом остварењу препознатљивог „рукописа”, у трајању од скоро три сата.

У почетним сценама филма Курт Расел, у улози ловца на главе, кочијом спроводи окорелог женског криминалца и чланицу злогласне банде– сјајну Џенифер Џејсон Ли, да је преда судији за вешање и да тако заради позамашну своту новца. Када им се у путу придружује Семјуел Ел Џексон, бивши војник Уније, а затим и бивши војник Конфедерације и нови шериф Јужне Каролине у тумачењу Валтона Гогинса, гледалац стиче представу о томе да је ратна мржња још увек јака, са акцентом на расни одијум. Из приче „на путу”, по страшној зими, доласком у крчму за путнике намернике, и концентришући се на једно место збивања, филм поприма драмску тензију, оличену у муњевитим дијалозима из којих се види да нико ту заправо није невин. Свратиште ће убрзо бити подељено на јужни и северни део, док ће Тим Рот, подржавајући правду судије за вешање својим британским акцентом (слично као Кристоф Валц у филму „Инглоријус бастардс”), изјавити да правда није када неко буде убијен у бесу, него када онај ко је спроводи хладне главе слуша пуцање бандитовог врата. Право „завитлавање” расистичких флоскула представљају и делови дијалога у којима се каже да су белци сигурни једино када су „црнци” престрављени, или разоружани...

Лајтмотив у општем безакоњу и хаосу јесте писмо председника Линколна, које је он наводно упутио Семјуелу Ел Џексону, и кога би свако од бандита желео да се домогне као неке реликвије. Због бритких дијалога, као и због зимске, затворене, атмосфере филма, поједини критичари повезали су га са књижевним остварењима Агате Кристи, као и са Карпентеровим СФ-хорором „Створ”. Овај филм је посластица за поштоваоце Тарантина, док га „почетници” гледају као на иглама.

Оно што је Тарантино у својим интервјуима посебно истицао јесте актуелност његовог сценарија „Омражене осморке”–посебно након догађја када је полицајац пуцао на осамнаестогодишњег Афроамериканца Мајкла Брауна 2014. године, у Фергусону (Мисури), и после прошлогодишњег масакра у цркви у Чарлстону, у афроамеричкој четврти, где је расиста усмртио деветоро људи огрнут у заставу Конфедерације. Посебно због ових догађаја, Тарантино је допуњавао свој сценарио „Омражене осморке”, што никада није радио, а изјављивао је: 

– Одједном, људи су почели да причају о Конфедерацији у Америци на начин на који то раније нису чинили. Одувек сам сматрао да је њена застава америчка свастика, а сада би је стављали као налепницу на шоље и тањире, преноси британски Телеграф.

Тарантино је био дечак у време расних немира у Лос Анђелесу 1965. године, а вестерне његовог детињства описао је као циничне и горке, чак и антиамеричке, док су филмови „Плави војник” или „Мали велики човек” одражавали ужасе рата у рата у Вијетнаму.

Став је Тарантина да амерички филмски ствараоци много лакше снимају филмове о срамним догађајима из историје других народа, али нису тако хитри када треба да се позабаве сличним детаљима из сопствене историје. Изузетак чине „Ђангова освета”, „Дванаест година ропства”, или документарац „Траг суза” о староседеоцима Америке који су пресељени на такозвану Индијанску територију.

Тарантино је прошле године учествовао и на протестима против полицијске бруталности у Њујорку, што је подстакло полицијске синдикалце да му запрете да ће му узвратити протестом на премијери филма, што се ипак није остварило.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.