Избор по Елиотовској сродности

Замашну и обимну књигу Милована Данојлића Песници („Завод за уџбенике”, Београд, 2007) обликовали су текстови које је овај разноврсни и изразито плодни писац објављивао у дугом низу година. Tеме које су у њој активиране одређују широк распон његових песничких, преводилачких и есејистичких стваралачких занимања.

Тако су у састав ове књиге ушли текстови који су имали беседничку функцију и писани су као ауторски одзив на признања која је он, као песник, примао. Потом су у њен склоп уврштени и предговори/поговори књигама његових савременика или изабраних песника из традиције. Сличну сврху имали су и текстови огледа и коментара што су објављивани уз књиге песника чију је поезију Данојлић преводио. А потом и текстови појединачног, проблемског, као и општијег есејистичког типа. Њихове су теме везане за стваралаштво и преводилаштво, а потом и за саму природу поетске уметности.

У тако обухватном распону он се, са препознатљивом страственом истраживачком радозналошћу и горљивом жудњом за уживањем у лепоти песничке форме и исказа, полетно предавао настојању да, преводећи, приближи дела великих песника: Катула, Јејтса, Паунда, Клодела, Бродског своме језику. Да обогати матичну културу или самосвесно рекреира њене традицијске залихе. Као и да дела песника свог језика: Његоша, Стерије, Диса, Давича, Павловића, Симовића накнадно осветли, преиспита и усхвали.

Несводив поетски квалитет појединачних ауторских прилога њихов је заједнички именитељ, а и мотивациона основа његове есејистичке привржености. Чак и када су неки од њих посвећени „прикривеним” песницима какви су, примерице, Иво Андрић и Бора Станковић.

Поред поетско-метафизичких својстава дела појединачних песника, Данојлића је посебно занимао њихов ауторски и лични став према питањима из домена друштвеног и политичког живота. Имајући велике симпатије за конкретно друштвено-критичко ангажовање одабраних песника, њихову непоколебивост и истинољубивост, као у случају А. Б. Шимића, он је, посредно, мотивисао и оправдао властита стваралачка и интелектуална настојања. Тако да је поред бројних занимљивих увида, прецизних, чак смелих, но провокативних и подстицајних, закључака и оцена дела појединачних песника, у овој књизи видно и посредно узајамно стваралачко прожимање. Образовање сасвим одређене сфере веза и утицаја између аутора чијим се делима он бавио, и сопствене поезије и поетике.

Питања поезије, поетике и политике за самог Данојлића често су у текстовима ове књиге третирана као питања сличног или истог реда. Тако да, посматрано из перспективе новијег Данојлићевог ангажованог песништва, може сасвим лако да се препозна и одреди један, чини се опредељујући, сегмент његовог односа према делима и личностима из традиције. То је однос заснован на идентичности поимања и обделавања поклоничког и патриотског става према наслеђеним вредностима. Њиховој, у савременом рушном добу, неопходној накнадној потврди, одбрани и похвали.

Због тога је Данојлић склон да у стваралаштву изабраних песника препознаје и повлашћује њихове, по дефиницији, поетско-функционалне стваралачке гестове какав је: „Један прегрејани моралистички протест са почетка столећа” код В. П. Диса. Чини се да је у таквом приступу он настојао да усмерено оснажи референцијалну и социјалну улогу поезије као једног од битних, а стишаних и у глувило периферије одагнаних, јавних говора. А то није могао да учини без уплива, за његове новије иступе, карактеристичне личне жести и тенденциозног моралисања.

На другој страни, он је успевао да концизније опише различите тематске и вредносне аспекте разматраних песама и ауторских опуса. Истина, каткад са карактеристичном заинтересованошћу за маркантне чињенице песникове биографије и судбине. А све то у ритмичној и сликовитој фрази. Лепим, чистим језиком. Јасно и без мистификација. При том са, мимогред, наглашеним личним односом и улогом према предмету описивања.

Укратко, Данојлићев избор песника, песама и тема о поезији, опредељен различитим разлозима и поводима, као и избор чињен по елиотовској сродности, у овој је књизи саобразио обиље веома корисних и вредних – каткад импресионистички описних, а каткад аналитички усмерених – есеја и огледа. Као и карактеристично популаризаторски писаних текстова на задате и изабране теме.

И на тај начин поезија живи и траје. Тако њену временитост, вредност и незаменљивост потврђују и доказују истински песници и приврженици. А Милован Данојлић је стваралац од те ретке и драгоцене врсте.