Пикасо манија у Гран Палеу

Од нашег специјалног извештача

Париз – Посета музејима после атентата који су се догодили у Паризу подразумева неизоставну радарску контролу на уласку, па је тако и у Гран Палеу где је у току изложба „Пикасо манија” која ће бити отворена до фебруара 2016. И поред ванредних околности, интересовање за Пабла Пикаса (1881–1973), једног од најплоднијих сликара, велико је и ствара гужву испред музеја. Ни новинарска УПФ легитимација, која је увек обезбеђивала улазак преко реда, не може овај пут потпуно да елиминише чекање, али од тренутка када нас, после контроле, дочека велика фигура уметника, у препознатљивој морнарској мајици, несигурност данашњег времена, с којом живи сваки становник и посетилац Париза, остаје напољу.

Изложба обухвата око стотину Пикасових дела, од којих су нека изложена први пут, и показује како су његова касна дела била примљена, њихов утицај на бројне и различите уметнике, као што су Рој Лихтенштајн, Енди Ворхол, Дејвид Хокни, Џеф Кунс, Мартин Кипенбергер... Она такође показује и преиспитивање кубизма раних осамдесетих кроз, на пример, радове Џаспера Џонса и Жан-Мишела Баскијата. Пикасова фигура прожима сваку уметничку форму од
поп-арта до филма, фотографије, видеа... Уз све што је представљено у Гран Палеу – слике, инсталације, фотографије, видео записе – изложба обухвата око 300 дела.

Назив „Пикасо манија“ проистекао је из једног интервјуа из 1959. године. Када су уметника питали да ли ће наставити још дуго да слика, он је рекао:„Да, зато што је то за мене манија.” Ова реч симболизује уједно и утицај који је имао на друге уметнике. Но, мада после Другог светског рата Пикасово име дефинитивно постаје синоним модерног уметничког генија, ипак је требало сачекати да он напуни деведесет година (1971), да би се организовао први колективни омаж који су му приредили живи сликари. Након тога, изложбе посвећене његовим касним радовима, организоване почетком осамдесетих година, стварају једну нову генерацију која прихвата његов жесток стил, а разноликост и умножавање ликова и тема Пикасових радова од стране модерних уметника, од афричког континента до Кине, сведоче о универзалности и планетарном реномеу шпанског сликара.

Већ у првој сали у Гран Палеу слушамо личности из света уметности које говоре о Пикасу и блискости са његовим стваралаштвом. У некој од следећих сала, врти се видео са интервјуом у коме он, снимљен у крупном плану, са цигаретом у руци, говори о свом раду и својим ставовима. Има ту радова многих уметника, попут Ендија Ворхола који је представљен кубистичким портретима. За Хокнија, који се још као студент уметности у Лондону заинтересовао за Пикаса, кубизам није реакција која модерну уметност уводи у апстракцију већ једна нова визија. Он преиспитује кубизам показујући његову позитивну димензију, и то како сазнајну, тако и естетску.

За поп-арт уметнике Пикасо је икона, попут на пример Лиз Тејлор, чији стил препознају сви. Еволуција дела Џеспера Џонса показује како је своје дивљење према Марселу Дишану заменио обожавањем Пикаса. Прво дело инспирисано Пикасом урадио је 1973. године, а у периоду од 1985. до 1987. насликао је четири слике под називом „Годишња доба“, инспирисане Пикасовим делом „Сенка“ (1953), али и још неким радовима. Ринеке Дејкстра, Холанђанка, уметнички фотограф, аутор је видео рада који се емитује у Гран Палеу и у коме деца из једне локалне школе говоре о слици „Жена која плаче”. Рој Лихтенштајн је био посебно обележен Пикасом. Његово преиспитивање и цитати о делу једног од најплоднијих сликара показују да све може да коегзистира у уметности. Дела других сликара представљају омаж Пикасовим портретима или скулптурама. Наилазимо и на „bad painting“, тренд америчког фигуративног сликарства који је овде представљен опсценим сликама великог формата разних аутора.

Концепција изложбе нуди занимљиву шетњу, каткад и збуњујућу, али у сваком тренутку узбудљиву. Пикасове фотографије биле су инспирација Мартину Кипенбергеру још од 1988. кад је открио оне које је снимио Дејвид Даглас Данкан и од којих је направио серију слика великог формата. Посебно су занимљиве поставке Пикасових дела из кубистичког периода, поређане онако како их је он сам држао у неким од својих атељеа. Успешни су и радови инспирисани Пикасовим „Госпођицама из Авињона“, чију су двоструку природу, сексуалну и егзотичну, истакли Сигмар Полке и Џеф Кунс.

Ипак, ако међу уметницима који су радили под утицајем Пикаса треба наћи најуспешније, нама се најзанимљивијом учинила импозантна слика „Природа звери“, чији је аутор Гошка Мацуга, уметница пољског порекла која живи и ради у Лондону. Њено дело, иначе изложено у Савету безбедности Уједињених нација у Њујорку, инспирисано је „Герником“, једном од најпознатијих Пикасових слика која је и један од најпознатијих антиратних симбола. Слика „Природа звери“, као уосталом и цела ова изложба, сведочи о томе да чак и после више од 40 година од Пикасове смрти његов дух и даље не само да живи, већ „удара” пуним темпом и усправља га пред четом савремених уметника.