Да ли се исплати бунт против власти

Да политички став стављен у уметнички оквир може да послужи као пречица до славе, али и да уметнику донесе озбиљне проблеме, најбоље се види на примеру кинеског дисидента Аја Вејвеја (1957), који се тренутно налази у Мелбурну, због децембарске изложбе „Енди Ворхол и Ај Вејвеј” у Националној галерији Викторија. На њој је инсталација „Letgo Room” која представља признање аустралијским борцима за људска права. Замишљено је буде направљена од лего коцки, међутим данска компанија „Лего” одбила је да му обезбеди коцкице за инсталацију не желећи да има везе са уметношћу која третира политичка питања, по чему је он иначе познат. Уметник каже да је одбијање „Лега” повезано са њиховим пословним интересима у Кини и, пошто није успео да обезбеди оригинале, користио је лажне лего коцке направљене баш у Кини.

Вејвеј је познат по оштрој критици политике кинеске владе, посебно кршења људских права, друштвеном бунту и провокативним радовима, због чега је ушао у сукоб са комунистичким властима. Ухапшен је 2011. док се укрцавао у авион за Хонгконг, под оптужбом да је утајио порез и након 81 дана у притвору, пасош му је враћен тек ове године. За његову судбину заинтересовали су се светски медији, браниле су га организације за заштиту људских права, а све је резултирало хиљадама посетилаца који данас хрле на изложбе да виде његов рад.

Хвала полицији!

Уметник, чији мемоари излазе на пролеће 2017, истицао је да је Кина дошла до критичног момента у којем недостатак демократске слободе може много да утиче на економску стабилност земље. Исто тако, Вејвеј је подржао 2008. онлајн кампању за објављивање имена деце која су преминула у земљотресу у Синчуану, у школама које су лоше изграђене наводно због корупције током градње. Урадио је инсталацију о погинулим ђацима, што су неки видели као експлоатацију трагичног догађаја, други као храброст. У међувремену, његова слава ширила се планетом. Исте године 2011. магазин „Тајм” проглашава га за личност године, а британски лист „Арт ривју” за најмоћнију фигуру у свету уметности, док му „Амнести интернешенел” 2015. додељује награду амбасадор савести за допринос људским правима. Хапшење му шкоди, али и користи, јер од некога ко се крије од пореске управе, Ај израста до светског суперстара.

И пре хапшења Вејвеј је имао лепу репутацију. Излагао је, на пример, у Тејт модерн галерији у Лондону, коју је прекрио тонама семенки сунцокрета од порцелана, али за њега тада није знала цела планета, као што данас зна.

– Да ли ме је мој протест начинио бољим уметником? Да ли ме је полиција учинила познатим? Па, рекао сам полицајцима: „Без вас никад не бих био примећен као уметник”. Када сам учествовао у изградњи стадиона „Птичје гнездо” у Пекингу, нико није знао ко сам, а данас ме пресрећу мала деца и питају: „Да ли си ти Вејвеј”. Постао сам нека врста мита – рекао је Вејвеј, а пренео „Гардијан”. Такође, када је Ај ухапшен, Вацлав Хавел потписао је писмо с позивом за његово ослобођење, а по овом дисиденту, назван је чак и астероид!

Карневал уз мегафон

У нашој земљи ангажман на уличним демонстрацијама прославио је Мирослава Нунета Поповића (1974), зачетника студентског протеста 1996. године. Као 22-годишњак, до тада потпуно непознат јавности, Нуне је због перформанса против Милошевића, више пута хапшен, о чему су извештавали Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Ројтерс, РАИ, АП…

– Милошевића смо ставили на велики фалус и понудили грађанима да га у Кнез Михаиловој љубе, милују, додирују, да обожавају симбол „стваралачке моћи Србије”, док смо се ми кретали у карневалској поворци уз добош и мегафон. Онда смо извели „Последњу Тајну вечеру” испред САНУ, када смо у тишини јели погачу и испијали вино, саопштавајући свој став о тој, али и о другим културним институцијама у којима су биолошки и стваралачки потрошени медиокритети на тајним вечерама кројили друштвену матрицу крви и тла, национализма, некрофилије – испричао је Поповић.

Исто тако, у време Дневника 2 испред зграде националне РТВ Поповић је разбио свој нови телевизор у пројекту „Откровење” и поручио да нас информативни систем окружује као бодљикава жица у конц-логору, а од делова телевизора направио је скулптуру „Српска ноћна мора”.

Поповић каже да су му тужбе само подизале популарност. Он је, подсетимо, осмислио визуелни идентитет „Модерна Србија” Зорана Ђинђића, сајт и слоган „Србији се жури” Чеде Јовановића, а у Музеју савремене уметности Војводине 2011. приређена је ретроспективна изложба његове групе „Магнет”.

На ову тему песник Владимир Копицл, који је био активан на пољу концептуалне уметности и перформанса, испричао нам је да је пре неколико година на Далеком истоку на скуп писаца, где су била два нобеловца, Ле Клезио и Воле Шојинка из Африке, највећу пажњу привукао писац утекао из Северне Кореје, најављен као дисидент.

– Он је запао злогласног логора Јодук и тада је клекнуо и демонстрирао како је у логору био теран да косом обрише под ходника од његове ћелије до тоалета... За моју рокенрол генерацију дисиденти и политартисти махом су били незанимљиви старији људи с којима се нисмо баш најлагодније идентификовали, или наши храбрији другари који у својој безизлазно дрчној позицији нису видели никакав хероизам – истиче Копицл.

Место дисидената данас овај песник види у ономе што је теоретичар друштва Боб Блек рекао за утопију: носталгија за будућношћу.

– Сва остала политична, па и дисидентска уметност данас је махом за млађе од 12 година, могло би се рећи, што озбиљно, што у шали. Баш као што Боб Блек рече да је уметност данас, уопште, све лошија замена за секс – каже Копицл.