Терористи без дилеме

Књига филозофа Петра Бојанића „Насиље и месијанизам” недавно је објављена код угледног француског издавача „Вран”, чије се просторије и књижара налазе на париском тргу Сорбона. Бојанић је директор Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, као и Центра за напредне студије југоисточне Европе, Универзитета у Ријеци. Једна од институција којом Бојанић руководи обнавља силом прилика прекинуту регионалну сарадњу, умрежавајући академске и универзитетске центре бивше заједничке државе. Области Бојанићевог филозофског промишљања и активног деловања јесу политичка филозофија, социјална онтологија и етика рата.

На овим просторима ратно искуство и даље чини конститутивни елемент свих држава насталих након распада Југославије. Да ли је могло другачије?

Наравно да је могло, односно, требало је другачије. О томе се сада ипак не може сувисло разговарати. Рат и насиље су срушили један ентитет, Југославију, која нам данас изгледа као много лошија држава него што је заиста била. Шта је било најлошије у тој држави? Људи који су живели у њој, после почетног послератног елана и радних акција широм земље, временом су престали да је и даље упознају. Тадашњи Југословени су мало путовали Југославијом и све мање су мењали места живљења; нису говорили главне језике народа и нису довољно радили заједно; интелектуалци, по дефиницији путници, нису довољно сарађивали и довољно координирали дружење студената, радника, деце. Када смо основали регионални Центар за напредне студије југоисточне Европе у Ријеци, намера нам је била да пажљиво градимо нову академску сарадњу, пре свега између Србије и Хрватске, како бисмо ублажили агресивне реторике данашњих политичара. Лидери нових малих држава, нажалост заснованих на рату и насиљу, нису довољно пажљиви и учтиви у обраћању.

Али, да ли је могуће основати један нови ентитет или нову државу средствима која нису насилна? Колико разумем, у вашим књигама је то основно питање.

Не знам. То је питање које непрестано регулише све што радим у филозофији, међутим, заменио сам га једним скромнијим задатком: желим да разумем колико силе и каква је врста насиља заправо потребна – интересује ме свакако минимум, нужни део – да би један ентитет – било да је реч о држави, граду, породици или институцији – функционисао довољно добро и ефикасно. Какво насиље треба да буде у темељима једне државе да би опстала? Колико силе је потребно да би се она заштитила од других држава, односно да би спречила лоше и негативне акције појединаца и група? Да ли је мржња нужна и колико удараца је подношљиво и скоро потребно примити да би један поредак трајао? Злочини и зле радње, а онда и рат, настају када превентивно или хитно одговарате на насиље и увреде, када претерујете у одговорима, али и онда када уопште не одговарате. Томе насупрот, занима ме прецизна одбрана која нужно није лишена неког облика силе или агресивног протокола. Чини ми се да таква једна акција, или скуп акција, понекад могу трансформисати спорове и сукобе у нешто сасвим ново и боље. Понекад, али не увек и не нужно.

На једном месту пишете: „Нисам сигуран да насиље има сврху, да је нешто лоше и болно потребно и нужно да би се направило нешто велико и узвишено...”. С друге стране, указујете на увек присутни „неизбрисив траг насиља”. Да ли је могуће помирити та два стајалишта и како се насиље трансформише у ред и правду?

У књизи „Насиље и месијанизам” управо о томе пишем. Реч је заправо о покушају да прецизирам проблематику из докторске тезе у којој сам разматрао појаву екстремног и последњег насиља или последњег рата, с којим се окончава сваки будући рат. Рат је сасвим специфична, рекао бих суштински религиозна појава, јер у себи носи занос и илузију. Увек је то последњи и крајњи рат, те је стога дозвољено починити чак и велике злочине како би се постигли трајни мир и коначно решење. Нажалост, последњи рат се тако лако претвара у увек нови и изнова „последњи рат” јер је силом немогуће решити спорове и проблеме. На овај или онај начин, издавачкој кући „Вран” је било занимљиво да прати развој неких идеја мојих ментора: Деридине фиксације да је мир нужно институционализовати – код Канта институционализовање свакако не иде без силе – али и Балибарове теме да је могуће одржати Хегелову тезу о претварању насиља у право из увода у „Филозофију историје”.

Зашто месија или месијанизам?

Ако занемаримо да је мене превасходно интересовала јеврејска политичка традиција, месијанизам би могао да буде сасвим технички термин који је веома погодан да се разумеју данашње употребе терористичког насиља. Месијанизам је име за догађај – увек изненадни и у потпуности непредвидив – име за катастрофу или завршетак, за прекид, с којим одједном долази дефинитивни мир и крај свих насиља. Питање је да ли треба нешто чинити да би се убрзао долазак мира или месије? Терориста на овом месту нема никакву дилему.

То значи да је за терористу насиље нужни услов да би се у будућности постигли и обезбедили правда и мир?

Да, сасвим сигурно, међутим, претходно су политичари и интелектуалци конструисали једно друштво, или једну ситуацију, где не постоји отпор, други, другачије мишљење, где нема артикулисаног супротстављања и опозиције власти и владајућем дискурсу. И онда се као једина опција да се тобоже нагло поправи „јавно здравље” једне нације, града или светског поретка – овде парафразирам став Мориса Бланшоа из једног његовог контроверзног текста из 1936. године – парадоксално нуди ужасно терористичко насиље.

У једном вашем скорашњем тексту говорите о одговорности филозофа за конструисање „праведног града”...

Мој задатак је да браним град тако што истовремено конструишем и браним заједнички рад у институцијама које водим. Као што сам рекао и ту постоји сила. Али против нерадника и варалица.