Јужњачка утеха, северњачка освета

Ако вам се при помисли на Квентина Тарантина понекад отме и реченица „ма, уморан сам од његових јефтиних трикова и (само)рециклаже”, знајте да нисте једини. Између његових упорних обожавалаца и све чешћих оспоравалаца мртва је трка.

А Тарантино к'о Тарантино, неуморног ега у својим самодопадним играријама и даље тера своје. Са неумањеном филмофилмском страшћу, наративном логорејом, ишчашеним и окрутним хумором и „идиотским шалама”, не осврћући се и даље производи своје филмове о филмовима, инспирисане филмским жанровима и продукцијама којима се дивио. У своја два последња филма бави се и доказивањем да вестерн као жанр није „одавно мртав” и ствара нешто што се може назвати вестерном новог доба.

Спојивши немачки мит о Зигфриду и Брунхилде са причом о Ђангу преузетом из оригиналног шпагети-вестерна Серђа Кобућија (из 1966), Тарантино је у „Ђанговој освети” (2012) радњу филма сместио у миље робовласничког друштва у Америци пред сам почетак Грађанског рата. Сада, у филму „Подлих осам” (оригинални наслов је „The Hateful Eight”), новом вестерну који то и јесте и није, Тарантино радњу филма смешта у неодређени тренутак непосредно по завршетку Америчког грађанског рата.

Случајно? Нимало. Неочекивано се определивши за то да огромну већину радње смести у ентеријер, у колибу звану „Минина галантерија” у планинским врлетима Вајоминга, Тарантино ствара Америку у малом пуну (још увек живе) северњачко-јужњачке напетости и расне нетрпељивости. У „Минину галантерију” уселио је осам огавних ликова са унапред предодређеном судбином. Осам ликова који заслужују и омразу и презир, али су ипак производ заједничке историје.

У гротескно насилном филму „Подлих осам” има неколико веома занимљивих и од Тарантина неочекиваних ствари. Пре свега – ово је можда и најинтимнији филм који је до сада снимио. Интимнији од његовог првенца „Пси из резервоара” који је снимио пре 23 године. Ово је по темпу и најспорији Тарантинов филм. Ово је и филм у којем се иконографија Серђа Леонеа укршта и спаја са мистеријом а ла Агата Кристи, али и први филм у којем Тарантино користи оригиналну музику и то ону „изворно вестерн” музику коју је специјално за њега компоновао Енио Мориконе. Ово је и филм у којем се користи „Ултра Панавижен 70” камера која се својевремено користила углавном за снимање великих филмских спектакла попут „Бена Хура“. Тарантинова екстравагантна ишчашеност огледа се у томе што је после визуелно раскошних уводних сцена снежних планинских пејзажа и мећаве, у којима је благодет ове камере и виртуозност сниматеља Роберта Ричардсона дошла до пуног изражаја, и камеру и Ричардсона и глумце затворио у ентеријер колибе дајући у даљем току предност нарацији над акцијом. Може му се.

Централно питање филма подељеног у шест поглавља (?) јесте ко је на чијој страни. Као и у многим претходним Тарантиновим филмовима и овде доминира мотив освете. У средишту галерије омражених ликова је женски лик Дејзи Домаргу ( Џенифер Џејсон Ли), према којој је Тарантино сувише окрутан и бруталан. Дејзи је заслужени „плен“ ловца на главе Џона „Вешаоца” Рута (Курт Расел) и сапутник црног северњачког мајора Маркиза Ворена (Семјуел Л. Џексон), ратног пријатеља Абрахама Линколна који се у мирнодопско време такође окренуо послу лова на уцењене главе...

Испоставиће се и да је Дејзи и мотивациони стуб око којег се ротирају и сви преокрети у овом „псовачко-политички некоректном” филму расних глумаца, међу којима су још и Волтон Гогинс, Тим Рот и Брус Дерн...

Још један Тарантинов филм уз који ће вам свих 168 минута брзо проћи.