Južnjačka uteha, severnjačka osveta

Ako vam se pri pomisli na Kventina Tarantina ponekad otme i rečenica „ma, umoran sam od njegovih jeftinih trikova i (samo)reciklaže”, znajte da niste jedini. Između njegovih upornih obožavalaca i sve češćih osporavalaca mrtva je trka.

A Tarantino k'o Tarantino, neumornog ega u svojim samodopadnim igrarijama i dalje tera svoje. Sa neumanjenom filmofilmskom strašću, narativnom logorejom, iščašenim i okrutnim humorom i „idiotskim šalama”, ne osvrćući se i dalje proizvodi svoje filmove o filmovima, inspirisane filmskim žanrovima i produkcijama kojima se divio. U svoja dva poslednja filma bavi se i dokazivanjem da vestern kao žanr nije „odavno mrtav” i stvara nešto što se može nazvati vesternom novog doba.

Spojivši nemački mit o Zigfridu i Brunhilde sa pričom o Đangu preuzetom iz originalnog špageti-vesterna Serđa Kobućija (iz 1966), Tarantino je u „Đangovoj osveti” (2012) radnju filma smestio u milje robovlasničkog društva u Americi pred sam početak Građanskog rata. Sada, u filmu „Podlih osam” (originalni naslov je „The Hateful Eight”), novom vesternu koji to i jeste i nije, Tarantino radnju filma smešta u neodređeni trenutak neposredno po završetku Američkog građanskog rata.

Slučajno? Nimalo. Neočekivano se opredelivši za to da ogromnu većinu radnje smesti u enterijer, u kolibu zvanu „Minina galanterija” u planinskim vrletima Vajominga, Tarantino stvara Ameriku u malom punu (još uvek žive) severnjačko-južnjačke napetosti i rasne netrpeljivosti. U „Mininu galanteriju” uselio je osam ogavnih likova sa unapred predodređenom sudbinom. Osam likova koji zaslužuju i omrazu i prezir, ali su ipak proizvod zajedničke istorije.

U groteskno nasilnom filmu „Podlih osam” ima nekoliko veoma zanimljivih i od Tarantina neočekivanih stvari. Pre svega – ovo je možda i najintimniji film koji je do sada snimio. Intimniji od njegovog prvenca „Psi iz rezervoara” koji je snimio pre 23 godine. Ovo je po tempu i najsporiji Tarantinov film. Ovo je i film u kojem se ikonografija Serđa Leonea ukršta i spaja sa misterijom a la Agata Kristi, ali i prvi film u kojem Tarantino koristi originalnu muziku i to onu „izvorno vestern” muziku koju je specijalno za njega komponovao Enio Morikone. Ovo je i film u kojem se koristi „Ultra Panavižen 70” kamera koja se svojevremeno koristila uglavnom za snimanje velikih filmskih spektakla poput „Bena Hura“. Tarantinova ekstravagantna iščašenost ogleda se u tome što je posle vizuelno raskošnih uvodnih scena snežnih planinskih pejzaža i mećave, u kojima je blagodet ove kamere i virtuoznost snimatelja Roberta Ričardsona došla do punog izražaja, i kameru i Ričardsona i glumce zatvorio u enterijer kolibe dajući u daljem toku prednost naraciji nad akcijom. Može mu se.

Centralno pitanje filma podeljenog u šest poglavlja (?) jeste ko je na čijoj strani. Kao i u mnogim prethodnim Tarantinovim filmovima i ovde dominira motiv osvete. U središtu galerije omraženih likova je ženski lik Dejzi Domargu ( Dženifer Džejson Li), prema kojoj je Tarantino suviše okrutan i brutalan. Dejzi je zasluženi „plen“ lovca na glave Džona „Vešaoca” Ruta (Kurt Rasel) i saputnik crnog severnjačkog majora Markiza Vorena (Semjuel L. Džekson), ratnog prijatelja Abrahama Linkolna koji se u mirnodopsko vreme takođe okrenuo poslu lova na ucenjene glave...

Ispostaviće se i da je Dejzi i motivacioni stub oko kojeg se rotiraju i svi preokreti u ovom „psovačko-politički nekorektnom” filmu rasnih glumaca, među kojima su još i Volton Gogins, Tim Rot i Brus Dern...

Još jedan Tarantinov film uz koji će vam svih 168 minuta brzo proći.