Махирова смрт

Самоубиство дечака Махира Раковца и детаљи из потресног писма Махирове мајке, не престају да потресају јавност у читавој бившој Југославији.

„Шта кријете и за чији рачун? Колико деце данас ћутећи пати и размишља о самоубиству, док ви ћутите, наставници, педагози, просветни инспектори, силна министарства? Може ли новац купити баш све? Да ли се бојите Бога или мислите да сте и с њим направили пословни аранжман?” Ово су само нека од питања које је у потресном отвореном писму јавности поставила Алиса Махмутовић, мајка четрнаестогодишњег Махира Раковца који је прошлог месеца извршио самоубиство скочивши са осмог спрата зграде у сарајевском насељу Добриња. Пре него што је закорачио у смрт Махир је запалио своју школску торбу.

Махирова мајка, али и његов очух Дубравко Ловреновић, познати професор на сарајевском Филозофском факултету, тврде да је Махир, који је био узоран ученик, извршио самоубиство због „вршњачког терора и сексуалног злостављања у Интернационалној школи на Илиџи” из које су га, из тих разлога, исписали након две године. Али, „вршњаци монструми” нису га остављали на миру, злостављали су га и даље. Он то више није могао да издржи.

„Дечак над којим су се иживљавали заштићени синови и кћери градске ’елите’ није издржао. Шта се узорном и одличном детету догађало у те две године? Шта се може догодити детету, толико страшно, толико неиздрживо да то не може поделити са рођеном мајком”, пита Махмутовићева која осећа да је њен син био изгубио сваку наду, јер је вишеструко издан. С једне стране од својих пријатеља, а с дуге од оних који су законски били обавезни да га заштите.

Махирова мајка, која је професор на Филозофском факултету у Зеници, наводи како новац и политичке везе у скупој елитној школи дају право малолетним злостављачима на све што пожеле, па и на најгоре перверзије. Плата и топли оброк довољни су наставнику да гледа и ћути док се топи живот деце чији родитељи не припадају транзицијском миљеу. На крају, она пита чије ће дете бити следеће и изражава страх од понављања зла. Колико мучених и мрцварених никада више неће доћи кући? Или ће доћи, али трајно истраумирани. Која мајка више неће угледати своје дете са ранцем на вратима?

О ономе што је преживљавао, Махир није никоме причао. Колико је такве деце која ћуте и крију од најближих своју бол? У БиХ се тек након Махирове смрти почело говорити о вршњачком злостављању. Колико Махира има у земљи која се некада звала Југославија?