Самоодбрана од 100.000 волти

Предлогом закона који је Влада Србије недавно упутила у скупштинску процедуру, предвиђено је да полиција почне да користи нова средства принуде, међу којима су и електрошокери („тејзери”) и разни љути и омамљујући спрејови. Полицијски службеници би тиме могли да постигну исти циљ, без употребе ватреног оружја и наношења тешких повреда. Предлагачи образлажу и наводе да се у већини држава чланица ЕУ одавно примењују ова средства.

Главни аргумент поборника електрошокера јесте да су они много хуманији и мање опасни од ватреног оружја које људима неминовно наноси тешке или чак смртоносне повреде. Да би то заиста било тако, полицајци би „тејзере” смели да употребе искључиво у случају крајње нужде. Од када су уведени у САД, годишње је број повређених полицајаца смањен за половину. Али „друга страна медаље” је да су постали често веома спорно средство, јер су употребљавани у ситуацијама у којима полицајци уопште нису били угрожени.

Бибер-спрејови и електрични уређаји за омамљивање нападача струјом, који се на западу често користе за самоодбрану, биће предлогом измена закона о оружју, дозвољени за употребу и грађанима у нашој земљи, али само као одбрамбено средство. Досад су били забрањени, тачније, третирани као оружје.

Ови спрејови су хемикалије на бази екстракта љуте паприке у малим бочицама под притиском и кад се напрскају нападачу у лице, изазивају јак кашаљ, пробадање у грудима, привремено слепило и иритацију очију. На западу их велики број жена носи у ташнама да би се одбраниле од насилника, а популарни су зато што су јефтини и ефикасни. Електрични шокери су пак, мали уређаји који стају у џеп или ташну и изузетно ефикасно омамљују нападача струјом напона од 10.000 до 100.000 волти. Постоје две врсте, они који се танком жицом и „удицом” на неколико метара забоду у тело и други који морају да се прислоне уз тело и притиском дугмета, струјом омамљују.

Новим законским предлозима полицајцима ће бити дозвољено да носе електричне шокере али и такозване електричне пендреке за појасом па на пример, изазивачи нереда на стадионима или протестним окупљањима на улици не треба да буду изненађени ако та средства буду коришћена против њих. Наша полиција је електричне пендреке намеравала да увезе још пре четврт века, после деветомартовских демонстрација, и то из Јужноафричке Републике, али увоз је спречен у последњем тренутку јер су то биле залихе тамошње „апартхејдске” полиције у смиривању црначких протеста, па „није било упутно и политички опортуно”.

Главна и највећа опасност употребе електрошокера је наспрам особа са уграђеним пејсмејкерима, срчаним покретачима. Зна се да оне имају право да не пролазе кроз безбедносне капије, клоне се трафоа, па чак им је дозвољено у свету да не везују појасеве у аутомобилима. Такође, постоје проблеми и код особа са утврђеном срчаном маном, јер струјни шок може да изазове застоје у раду срца, што може бити фатално по живот.

Прича о електрошоковима као полицијској принуди није у Србији никад ни престајала. Пре четири године, у наставном центру МУП-а Србије на Авали, свечано је медијима представљена будућа електропринова у рукама српске полиције. Тада су српски полицајци први пут видели на делу „хумани електрошокер”. Репресивна „играчка” за „хумано онеспособљавање криминалаца и изгредника”, према тврдњама његових поборника из српске полиције допринеће повећању ефикасности у раду и безбедности њених припадника. Муњевито паралишу и онеспособљавају погођеног човека. Са једном батеријом могуће је чак извршити више десетина опаљења. У преводу – електрошоковима може да се „пацификује” у пракси, већа група потенцијалних насилника, било да је реч о незадовољним студентима, малинарима, обесправљеним радницима или прерушеним терористима.

Око шире употребе „тејзера” у свету се воде дугогодишње расправе, а нарочито оштро критикују је међународне организације за заштиту људских права међу којима и „Амнести интернешенел”. Разлог за сумњу у нешкодљивост „тејзера” тврде, јесу бројни смртни случајеви као последица њихове употребе. Није занемарљива ни чињеница да деловање електрошокера на људски организам није никада у потпуности испитано. У САД и Канади, у којој су „тејзери” у употреби од 2001. године, због њих је, према проценама, умрло „тек нешто више од стотину људи”. „Амнести интернешенел” упозорава да су полицајци „тејзере” понегде употребљавали без икакве контроле, чак и против непослушних ученика, бахатих возача, ненаоружаних, ошамућених или дрогираних појединаца, осумњичених који су пробали да побегну, као и против особа које су се посвађале са полицајцем или нису поступиле по њиховом наређењу”. Није далеко од логике да то може да се догоди и у Србији.

Јагма за бибер-спрејовимаПосле многобројних медијских извештаја о нападима група миграната на жене у току новогодишњег славља, у Немачкој, Шведској, Аустрији и Швајцарској, настала је права јагма за одбрамбеним средствима, попут бибер-спрејова и електрошокера.„Продали смо за седам дана тих стварчица исто колико и током целе претходне године. Наручили смо нове количине – каже шеф продавнице у Хамбургу и додаје да су скоро сви купци – жене. Трговац додаје да је готово свака тражила да јој се детаљно објасни како се све то користи у случају напада.

Можемо и да замислимо овакву ситуацију у пракси – полицајац (у цивилу на пример), крене шокером на осумњичену особу, она одговори својим одбрамбеним шокером за које има право да носи и да употреби у одбрани... Јер, ко у магновењу мисли на нешто друго осим на одбрану. Како то све после подвести... да ли под оправдано средство принуде, дозвољено средство нужне одбране или нешто треће... Било би зато добро да се боље проуче искуства држава које су се носиле мишљу да купе „тејзере” за своју полицију, па одустале. Рецимо, словеначка полиција која се са том дилемом срела још 2004. године. Њихов Институт за судску медицину утврдио је да употреба „тејзера” представља ризик за здравље људи из више ризичних група, као што су особе са срчаним тегобама, старији или под утицајем дрога. Судски институт из немачког Тибингена је упозорио да погодак електрошокера у око може да ослепи, и подвукао опасност од пуцања лобање у случају да се парализован човек сруши на тврду подлогу.

Сличан став у вези са електрошокерима заузеле су многе државе. У Шведској они се третирају као ватрено оружје. Тамошња полиција се после пробе електрошокера није одлучила да их набави. У Исланду, Немачкој, Аустрији и Великој Британији су дозвољени условно, а у Естонији, Аргентини и Ирској су забрањени. У Француској ниједна служба не употребљава „тејзере”, уз образложење да су их „испробали само и искључиво против дивљих паса”. Занимљиво да Французима није на памет пало да пробају ефикасност на демонстрантима. Аустрија је употребу „тејзера” ограничила против трудница а строго је санкционисано испаљивање пројектила према глави и лицу.

Милицајци а потом и полицајци били су задужени правилима службе за шапку, палицу и додељене метке. Морали су да пишу службене извештаје ако не дај боже изгубе шапку, или испале један једини метак... Зато је важно питање ко ће и како контролисати начин а и количину потрошене струје из елетрошокера? Није небитно ни то што ће се потрошити десетак милиона евра за набавку и обуку.