Чекање великог праска песме

После књига: „Винозорје, шапати” и „Винарија Бержерак”, Миломир Ђукановић (1948), песник, романсијер, приповедач, сатиричар, објавио је књигу „Сазвежђе шасле”. Реч је о трећој књизи замишљеног „Винског петокњижја”. Књигу је објавила издавачка кућа „Вук” из Лознице. Миломир Ђукановић је аутор двадесетак књига, међу којима су и култни романи „Амерички експеримент” и „Коктел Менхетн”. Радио је као уредник у „Јежу” и РТС-у.

Шасла је врста грожђа у Египту. Слична је нашој племенки која лечи песничку меланхолију. Шта крије „Сазвежђе шасле”?

„Винско петокњижје”, па и књига „Сазвежђе шасле”, представља збир скромних лирских спознаја о свету изневерених очекивања и потрошених нада. И Творчевих, и људских. То је магловити наслутак делића загонетке коју је Творац поставио пред човека, а овај на њу нема одговор. Успут, премда то није најважније, ове књиге су повод да се присетим пријатеља с којима сам уз вино крчмио београдске зоре и старих, добрих београдских кафана које је овај похлепни капитализам претворио у бездушне ресторане, пицерије и кафиће. И раздобља кад време није представљало новац већ, уз вино, најлепши поклон који је човек могао да подари себи и својим пријатељима.

Ово је трећи зглоб замишљеног петокњижја. Шта планирате у преостале две књиге?

Као што се у „Сазвежђу шасле” укрштају песма и лирска проза, тако се и у четвртој књизи („Света лоза”) сусрећу брзи, вертикални, падајући стих са успореном прозом, обликованом у причу, као фусноту. Пета књига („Дивљи чокот”) сабрана је од раних винских радова објављиваних седамдесетих година прошлог века у „Јежу”, „Књижевним новинама” и другој периодици. Неке од тих песама преносе се као народне, с колено на колено, с блога на блог, са СМС-а на СМС. Књига је обогаћена ванредним, надам се, занимљивим објашњењима.

Песник пева о новом стварању света. Али, уместо небеског праска нада се великом праску песме?

Само слободан човек пева. Али, коме је до песме кад му је једна нога окована ланцима Међународног монетарног фонда, друга букагијама Светске банке? Када му рамена стеже скупа и бескорисна Држава, врат Црква, стомак Европска унија, руке Школа. Овај песник весели се часу када ће ти окови спасти и Њ. В. Капитал, који држи све конце и ланце ове болесне игре, абдицирати. Тада ће се, сањам, догодити Велики прасак песме, из којег ће настати истински нови свет. Свет слободе.

Иако је страх „Божје послање”, песник нема страх јер је живот заменио песмом?

Да, страх је Божје послање упућено сваком који се не горди оним што је за живота спознао, него оним што је стекао и што ће смрћу – плаши се – да изгуби. То је алатка космичке правде, ускладитељ природе и разума. Казна оном који се толико узвисио да с те висине не назире своју маленкост ни величину оних који се пењу само дотле одакле могу лако да сиђу. И покор оном који се таквом памећу унизио да не види како царску круну нико у гроб није однео. А дворска луда, о чију кићанку се нико не отима, ослободила је себе лудилом којем ни страх ништа не може. Као што не може ни овом скромном песнику који је живот на време заменио песмом, неподесном за смрт и друге тричарије.

Често полемишете с Богом. Оптужујете га да је несавршеност света пребацио на човека?

Збуњен и уплашен, човек је по својим представама створио Бога. Такав Бог, несавршен као и његов људски творац, створио је заузврат несавршен свет. Шта је ту чија кривица и могу ли своју несавршеност и створитељску улогу један другом да опросте, велико је питање.

Не разумете зашто је Господ жртвовао Исуса. Где му је била очинска љубав?

У запису о патњи у којем се утврђује је ли патња награда или казна, или само изговор оних који је ни на који начин нису заслужили, написао сам како потреба да се својом патњом испате све наше патње мање говори о сину Божјем, а више о Оном који му је такву тешку обавезу неочински наметнуо. Исуса бих, произилази, некако и разумео, а Господа не могу. Ко је ово схватио, појмиће да измештање из човека у свеца има цену коју не бих радо платио. А о љубави, па и оној очинској, нека суди Онај који је од нас непрекидно захтева.

Људима саветујете да себе прихвате какви јесу, да се помире с природом. И то је једна од животних мудрости?

Не знам је ли то животна мудрост или није, али слутим да подвајање срца и свађа са сопственим мислима изазивају раскол у души и заваду са самим небом. Тај раскол се са човека преноси на читаву васељену. Оно што је једанпут устројено и васцело се креће по утврђеном реду, због фалинке у човеку, преноси се на кретање небеских тела, морских струја и планинских ветрова. Космос због нас болује. Отуда је од велике важности да се та фалинка што пре отклони како би се космички раскол вратио свом устаљеном реду. Онај који на све то гледа свевидећим очима – оставља нам прилику да свој живот уредимо по пропису вишег и општијег реда. Ако ми то не учинимо, природа ће своју грешку отклонити одбацивањем.

Појединац без савести, кажете, психопата је, а човечанство без савести – нови светски поредак. Живимо, дакле, у свету без савести и морала?

Већ на првој години правног факултета бруцоши науче да је „право израз воље владајуће класе”. О правди се, наравно, не говори. Тек понеки од тих бруцоша спознаће касније да је правда илузија слабих. Она је, у исто време, инструмент моћних, измишљен да би моћни слабим лакше владали. Морал и савест (демократија, људска права, итд.) у главама моћника не постоје. Све то служи само да се једноставније покоре они који су то схватили.