Закон о озакоњењу корупције и узурпације

Народна скупштина Републике Србије усвојила је Закон о озакоњењу објеката (у даљем тексту: ЗОО), којим се уређују услови, начин и поступак издавања решења о озакоњењу незаконито изграђених објеката. (Сл. гл. 96/2015) Међу многим спорним одредбама овог Закона јесте и она која отвара могућност за коруптивне радње и трговину утицајима и одређује ко има овлашћења да то чини.

У ставу 1. члана 5, ЗОО утврђује: „Предмет озакоњења не може бити објекат: ... (4.) изграђен у првом и другом степену заштите природног добра (осим викендица и других породичних објеката за одмор у другом степену заштите природног добра), односно у зони заштите културног добра од изузетног значаја и зони заштите културних добара уписаних у Листу светске културне баштине, изграђен у зонама санитарне заштите изворишта водоснабдевања...” У истом члану је и следећи став: „Изузетно од одредбе става 1. тач. 3) и 4) овог члана, надлежни орган ће издати решење о озакоњењу, ако у поступку буде прибављена сагласност управљача јавног добра, односно сагласност организације надлежне за заштиту природних односно културних добара”.

Цитирани члан носи недвосмислен потенцијал за коруптивне радње и трговину утицајима: (а) Одредба о изузећу викенд кућа и породичних објеката за одмор може се тумачити као да се односи само на једну „односно” на све категорије простора; (б) Успостављање „сагласности управљача односно организације надлежне за заштиту природних односно културних добара” као пресудног критеријума у доношењу одлуке шта ће бити легализовано у зонама под најстрожим режимима заштите отвара простор за неограничену произвољност и коруптивност. Таква одредба показује да је „сагласност” једног човека или групе људи јачег правног дејства од закона који уређују област заштите природних, културних и других јавних добара. Овом одредбом сe, de facto, суспендују прописани режими заштите и коришћења простора, а одлука о легализацији објеката који угрожавају јавни интерес, производе јавне штете и представљају најтеже примере узурпације јавног добра, препушта се појединачној вољи људи са јавним функцијама.

Из члана 5 ЗОО следи да нема шта не може бити озакоњено, али је остављено отворено ко у име „управљача” или „организације” има право да даје сагласност, колико ће тa сагласност да кошта, и ко ће платити јавне штете од таквих озакоњења? Сажето, дата су овлашћења јавним делатницима да арбитрирају, тргују утицајима и наплаћују своје услуге.

ЗОО је донет, како је образложено, да би се од рушења заштитили стамбени објекти сиромашних грађана. Ваљда зато, на подручјима са строгим режимима заштите, ЗОО штити објекте за одмор а не за становање. Истовремено, ЗОО отвара могућност легализације бесправно изграђених породичних кућа за одмор (као и објеката друге намене) у зонама с најстрожим режимом заштите, као што су, на пример, заштићена подручја манастира уписаних у Листу светске културне баштине, укључујући и оне на Косову и Метохији, акумулације Газиводе, итд.

ЗОО доводи носиоце јавних овлашћења у различите ризике и изазове. Први је да буду изложени притисцима да дају сагласност, те да трпе последице ако такву сагласност не издају неком важном припаднику неуке „сиротиње”, која није знала шта су то заштићена подручја када је градила своје куће за одмор. Други је да се упитају о новчаном еквиваленту такве сагласности. Ако бесправни градитељ озакоњењем објекта у санитарној зони заштите, на пример, акумулације „Гружа”, подигне његову вредност за неколико стотина пута, зар није природно да се они који му то омогуће, у то и уграде.

Но, нису ово све невоље са ЗОО. Поред отварања простора за коруптивне радње и трговину утицајима, закон у правном статусу изједначава објекте који су грађени уз придржавање грађевинских и техничких стандарда и објекте за које се не проверава да ли испуњавају прописане стандарде. (Чланови 18 и 19 ЗОО укључују: „(...) изјаву власника незаконито изграђеног објекта да прихвата евентуални ризик коришћења објекта, с обзиром на минималну техничку документацију која је прописана за озакоњење”).

Спровођење овог закона довешће у заблуду потенцијалне купце озакоњених некретнина. Некретнине ће бити уписане у катастар и правно изједначене с објектима који су прошли технички пријем, којим се потврђује да је објекат изграђен у складу с правилима грађења. На тај начин су народни посланици (а) омогућили власнику озакоњеног објекта да обмане потенцијалног купца, (б) послали поруку будућим инвеститорима, нарочито онима из држава у којима би овакве правне смицалице изазвале пад Владе али и Народне скупштине, да купујући некретнине у Србији можда купују „мачку у џаку” и (ц) омогућили узурпаторима јавних и заштићених добара да увећају вредност тржишно безвредне имовине за неколико стотина пута.

ЗОО је остао без одговора на питање ко ће сносити трошкове јавних штета које су учинили и које ће наставити да чине власници сада озакоњених објеката. Ко ће сносити трошкове изградње фабрика за прераду воде у зонама акумулација за снабдевање становништва водом које су загађене отпадним водама, фекалијама и другим ђубретом из викенд кућа „неуке сиротиње”? Да ли случај ужичке акумулације Врутци некоме нешто говори? Ко ће одговарати за угрожавање јавног здравља због коришћења неисправне пијаће воде? То очигледно нису питања којима предлагачи ЗОО и посланици у Народној скупштини придају важност.

Социолог, професор Архитектонског и Географског факултета Универзитета у Београду, у пензији