Очаравајућа немоћ

Балканска трка у наоружању садржи у себи понешто од „Мућки” Џона Саливена. И за Србију и за Хрватску, у оптицају је застарела технологија, коју би најјачи могли да изнесу на бувљак, али је она ипак у стању да убија. Али и за такве ствари балканске суперсиле немају пара, те ће се наставак обрачуна, на срећу, све са најгорим успоменама на болне ране из прошлости, наставити предањима у некој „Рагиној глави”. Али, таква парада милитаристичког заноса, ма колико била урнебесна, није сасвим безазлена. Њени јунаци су, наиме, смртно озбиљни. Они су спремни за најгоре опције, могли би и да потегну ако би имали шта.

Прошла седмица је обележена углавном недипломатским утуцима на релацији Београд–Загреб. Обе стране се залажу за мир, и једне и друге чуде они други што намеравају да прибаве ратну технику која би гарантовала све друго осим мира. У тако логичној драми, за коју се не зна када је започела, али се никада не завршава, важе брутална балканска правила.

Лако је било запазити да је председник Николић, човек који формално командује српском војском, био на маргини новеле о пресудном наоружавању. Високи гост из Москве није њега, као што би био ред, наоружао макетом, него Вучића. Уопште, макетни систем је неотклоњиво обележје српске политике, мада се заменик руског премијера, товариш Рогозин, показао као врло незгодан гост. Иначе најављиван као доносилац добрих вести и нових војних система за Србију, он је езоповски, али јасно ставио до знања како се до тога долази. Пре свега, треба имати пара, а Србија их нема. Затим, ваљало би релативизовати интеграцијске кораке ка ЕУ, како не бисмо доживели Келн!

Нисам сигуран како високи гост није могао да се сети неког убедљивијег аргумента зашто нам ЕУ не одговара. Али је јасно рекао да наше идеје у том смислу не годе најважнијем уху у Москви.

Сусрет госта са Војиславом Шешељом само је вишња на торти. Корак који је прилично зачудио Тому Николића, сасвим отвореног кремљофила. Па је наш председник тражио протоколарну пропорцију: „Ја кад одем у Москву, не виђам се са опозицијом.” Кум Воја му није одговорио, али видело се да Рогозина силно забавља чајанка с војводом. На тај начин је српска политичка естрада прилично живнула, а Воја Шешељ није крио да ужива у пози губернијског поданика.

Но, то су ипак само маргине. Шта би била суштина? Како би министар спољних ствари дефинисао позицију Србије? Рекао бих, никако, или углавном уз покушаје да са себе и званичне политике скине тешку идеолошку патину. Јасно је да није могућа формула „и Русија и ЕУ”, пре свега јер српска власт, а ни било ко други не би могао да се снађе у оквиру такве варијанте перпетуум мобилеа. Ипак, изгледа да се Вучић и његов кабинет волшебно сналазе, и то уз привиде који су реалнији у грозничавој куповини времена.

Можда је Рогозин само желео да покаже где нам је место, да се оружје мора заслужити парама, а братска љубав неким другим, тежим уступцима. И да је у Београд дошао зарад својих, а не наших интереса. Џаба онда београдско-загребачка таблоизација и опчињеност моћним наоружањем. Судим да тога неће бити ни тамо ни овде, и на то цивилима милитаристима указују и генерали пацифисти.

Пре било каквих великих борбених система, којих неће бити ни за „недајбоже”, Србија у свом поимању одбране мора да реши неке прече ствари. Наравно, уз услов на наше мудро руководство уради све што може да регион још много деценија остане без распиривања балканских атавизама.

То је, наравно, много лакше увидети него учинити, јер је држава у тој области много неозбиљнија него што се мисли. Министар одбране Братислав Гашић давно је заборавио да је смењен. Тога се вероватно не сећа ни онај ко га је сменио, а ако се и сети, не говори о томе. Напросто, нема довољно добре замене на видику, па ће „пријатељ Бата” да сачека изборе у својој фотељи, као и сви други министри. Генерали у војсци не знају да ли расклаћени министар ради пуним капацитетом или стидљиво статира, као министарска макета.

На тај начин, једно од виталних министарстава се снебива шта да ради или чека шта ће се догодити у в. д. стању. За то време, нису решена кључна питања за живот војске: њен друштвени стандард опада, лична примања официра на важним трупним дужностима понижавајуће су мала, недостају лаки борбени системи, нема ремонта раубованих ваздухоплова, нема набавке нових. Војни синдикати су јавно дигли глас против самовоље министра одбране, али влада те протесте ни не чује. Министру је довољно да буде одан премијеру, а не војсци. Да је обрнуто, давно би отишао и без чувеног простаклука.

Да ли би све то решила једна хипотетичка кулиса са неколико батерија система С-300? Наравно да не, уз напомену да је сценографија само вербална и да њена употреба, чак и у том смислу, није у складу са било каквом разумном пројекцијом.

Уосталом српски премијер је понудио нагодбу: нећемо набавити ништа ако Хрвати не набаве ништа.

Ништа за ништа. То је само Балкан. Буре барута, складиште макета.