Маневарски простор

Најважнија тема ове недеље у Србији су ванредни парламентарни избори. С тим у вези, највише пажње привукло је питање зашто се премијер одлучио за изборе у ситуацији кад владајућа странка има натполовичну већину у парламенту?

Званично објашњење јесте да је влади потребан пун мандат како би Србија могла да уђе у ЕУ до 2020. године. Да би се то остварило нужне су тешке реформе и наставак бриселског дијалога, а за то је потребна недвосмислена подршка грађана.

Но, за поједине коментаторе политичких збивања, попут Ђорђа Вукадиновића, ово објашњење је нелогично, а као главни аргумент наводе то што је и у садашњој ситуацији влада имала парламентарну подршку довољну да изведе све потребне резове и реформе. Због тога ову одлуку тумаче као демагошки маневар срачунат на добијање још једног мандата.

Централна дилема у овој полемици јесте да ли су избори расписани из страначких или државничких разлога. Ако се пође од претпоставке да су страначки разлози утицали на ову одлуку, онда би требало показати да ће владајућа странка добити више, или бар подједнак број мандата као на прошлим изборима. Уколико то није случај, онда није логична тврдња да је страначки интерес био опредељујући за расписивање избора.

Кад се погледају доступна истраживања види се да ће једина битна промена коју ће донети ови избори бити улазак евроскептичних странака у парламент. Њихов улазак могао би, тврде заговорници тезе о страначки мотивисаној одлуци, управо да ослаби европски пут Србије. Ипак, треба приметити да ће места која евроскептици заузму пропорционално највише оштетити владајућу странку, што свакако није у њеном интересу. Дакле, супротно тези о страначки мотивисаној одлуци, владајућа странка на овим изборима ризикује да изгуби натполовичну парламентарну већину. Другим речима, ниједан шеф странке који се руководи страначким интересима не ризикује да на пола мандата изгуби комотну већину.

Пре него што се у потпуности одбаци теза о страначки мотивисаној одлуци, треба испитати и други аргумент, по коме је владајућа станка овим ванредним изборима желела да повећа интерес грађана за покрајинске изборе и тиме обезбеди бољи резултат у Војводини. Проблем са овим аргументом јесте тај што истраживања показују да управо већа излазност не погодује владајућој странци, па самим тим подстицање интереса за изборе не може бити у њеном станачком интересу.

Но, тиме што је оповргнута теза о страначки мотивисаној одлуци за расписивање избора, није аутоматски доказана теза да је државнички интерес био пресудан. Има, истина мало, оних који тврде да је реч о политичкој грешци или, чак, у афекту донетој одлуци. Међутим, управо чињеница да се о ванредним изборима нашироко говорило прошле јесени, те да је одлука одложена за фебруар ове године сведочи да је свестрано промишљана и да свакако није плод афекта.

О чему је онда заправо реч? За одговор на то питање треба имати у виду специфичан контекст у којем је одлука донета. Ова влада је током протекле две године несумњиво показала да је опредељена: за европски пут Србије, али уз истовремено очување добрих односа са Русијом; за стабилизацију регионалних односа, али и заштиту интереса Срба у региону; за спровођење Бриселског споразума, али без формалног признања Косова; за излажење у сусрет великим силама, али до мере у којој неће кршити раније постигнуте споразуме.

Ове принципе, које би начелно подржала већина грађана, лакше је набројати него реализовати у пракси, посебно у ситуацији кад се односи на глобалној сцени заоштравају. Наиме, из перспективе великих сила ствари не изгледају тако и свака се труди да на овај или онај начин, на сваком делу планете, наметне искључиво своју премоћ. Маневарски простор влада за реализацију сопствених циљева – чак и кад је реч о државама знатно већим од Србије – скучен је, а донекле се може проширити ако оне имају подршку коју доказују на изборима. Дакле, сасвим логично делује образложење владе да су ванредни избори потребни да би ојачала капацитет за реализацију (европске) политике коју води. Чињеница да ће евроскептичне странке ући у Скупштину не пркоси том закључку. С једне стране, биће потпуно јасно колики је евроскептични потенцијал, а с друге стране, евроскептични отпор владиној политици биће институционализован, што и јесте једна од функција парламентаризма.

Уколико се као ненамеравана последица избора јави могућност да нова влада у спровођењу својих циљева прошири маневарски простор ослањајући се на прозападно или проруско опозиционо крило, тиме ће за њу ефекат ових избора бити већи. Но, шта год био исход ових избора, тешко је – руководећи се логичким принципима – оспорити тезу да је премијер одлуком о изборима ризиковао интересе своје странке да би ојачао позицију владе.

Наравно, да би се постигла очекивана стабилност и обезбедио европски и реформски пут који заговара влада подразумевају се фер и слободни избори, бар на нивоу који је достигнут у последњих петнаест година.

Професор Филозофског факултета у Београду