Manevarski prostor

Najvažnija tema ove nedelje u Srbiji su vanredni parlamentarni izbori. S tim u vezi, najviše pažnje privuklo je pitanje zašto se premijer odlučio za izbore u situaciji kad vladajuća stranka ima natpolovičnu većinu u parlamentu?

Zvanično objašnjenje jeste da je vladi potreban pun mandat kako bi Srbija mogla da uđe u EU do 2020. godine. Da bi se to ostvarilo nužne su teške reforme i nastavak briselskog dijaloga, a za to je potrebna nedvosmislena podrška građana.

No, za pojedine komentatore političkih zbivanja, poput Đorđa Vukadinovića, ovo objašnjenje je nelogično, a kao glavni argument navode to što je i u sadašnjoj situaciji vlada imala parlamentarnu podršku dovoljnu da izvede sve potrebne rezove i reforme. Zbog toga ovu odluku tumače kao demagoški manevar sračunat na dobijanje još jednog mandata.

Centralna dilema u ovoj polemici jeste da li su izbori raspisani iz stranačkih ili državničkih razloga. Ako se pođe od pretpostavke da su stranački razlozi uticali na ovu odluku, onda bi trebalo pokazati da će vladajuća stranka dobiti više, ili bar podjednak broj mandata kao na prošlim izborima. Ukoliko to nije slučaj, onda nije logična tvrdnja da je stranački interes bio opredeljujući za raspisivanje izbora.

Kad se pogledaju dostupna istraživanja vidi se da će jedina bitna promena koju će doneti ovi izbori biti ulazak evroskeptičnih stranaka u parlament. Njihov ulazak mogao bi, tvrde zagovornici teze o stranački motivisanoj odluci, upravo da oslabi evropski put Srbije. Ipak, treba primetiti da će mesta koja evroskeptici zauzmu proporcionalno najviše oštetiti vladajuću stranku, što svakako nije u njenom interesu. Dakle, suprotno tezi o stranački motivisanoj odluci, vladajuća stranka na ovim izborima rizikuje da izgubi natpolovičnu parlamentarnu većinu. Drugim rečima, nijedan šef stranke koji se rukovodi stranačkim interesima ne rizikuje da na pola mandata izgubi komotnu većinu.

Pre nego što se u potpunosti odbaci teza o stranački motivisanoj odluci, treba ispitati i drugi argument, po kome je vladajuća stanka ovim vanrednim izborima želela da poveća interes građana za pokrajinske izbore i time obezbedi bolji rezultat u Vojvodini. Problem sa ovim argumentom jeste taj što istraživanja pokazuju da upravo veća izlaznost ne pogoduje vladajućoj stranci, pa samim tim podsticanje interesa za izbore ne može biti u njenom stanačkom interesu.

No, time što je opovrgnuta teza o stranački motivisanoj odluci za raspisivanje izbora, nije automatski dokazana teza da je državnički interes bio presudan. Ima, istina malo, onih koji tvrde da je reč o političkoj grešci ili, čak, u afektu donetoj odluci. Međutim, upravo činjenica da se o vanrednim izborima naširoko govorilo prošle jeseni, te da je odluka odložena za februar ove godine svedoči da je svestrano promišljana i da svakako nije plod afekta.

O čemu je onda zapravo reč? Za odgovor na to pitanje treba imati u vidu specifičan kontekst u kojem je odluka doneta. Ova vlada je tokom protekle dve godine nesumnjivo pokazala da je opredeljena: za evropski put Srbije, ali uz istovremeno očuvanje dobrih odnosa sa Rusijom; za stabilizaciju regionalnih odnosa, ali i zaštitu interesa Srba u regionu; za sprovođenje Briselskog sporazuma, ali bez formalnog priznanja Kosova; za izlaženje u susret velikim silama, ali do mere u kojoj neće kršiti ranije postignute sporazume.

Ove principe, koje bi načelno podržala većina građana, lakše je nabrojati nego realizovati u praksi, posebno u situaciji kad se odnosi na globalnoj sceni zaoštravaju. Naime, iz perspektive velikih sila stvari ne izgledaju tako i svaka se trudi da na ovaj ili onaj način, na svakom delu planete, nametne isključivo svoju premoć. Manevarski prostor vlada za realizaciju sopstvenih ciljeva – čak i kad je reč o državama znatno većim od Srbije – skučen je, a donekle se može proširiti ako one imaju podršku koju dokazuju na izborima. Dakle, sasvim logično deluje obrazloženje vlade da su vanredni izbori potrebni da bi ojačala kapacitet za realizaciju (evropske) politike koju vodi. Činjenica da će evroskeptične stranke ući u Skupštinu ne prkosi tom zaključku. S jedne strane, biće potpuno jasno koliki je evroskeptični potencijal, a s druge strane, evroskeptični otpor vladinoj politici biće institucionalizovan, što i jeste jedna od funkcija parlamentarizma.

Ukoliko se kao nenameravana posledica izbora javi mogućnost da nova vlada u sprovođenju svojih ciljeva proširi manevarski prostor oslanjajući se na prozapadno ili prorusko opoziciono krilo, time će za nju efekat ovih izbora biti veći. No, šta god bio ishod ovih izbora, teško je – rukovodeći se logičkim principima – osporiti tezu da je premijer odlukom o izborima rizikovao interese svoje stranke da bi ojačao poziciju vlade.

Naravno, da bi se postigla očekivana stabilnost i obezbedio evropski i reformski put koji zagovara vlada podrazumevaju se fer i slobodni izbori, bar na nivou koji je dostignut u poslednjih petnaest godina.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu