Слећу ли летећи тањири у Дабик

До лета 2014. године, Дабик је био само мали и забачени град у Сирији, свачијем богу иза леђа. Било је потребно да се појави Исламска држава (ИД) да би свет сазнао да ће га, ако и преживи Армагедон, крај снаћи управо у Дабику, месту где ће се на Судњи дан одиграти последња битка сила добра и зла.

Тако се Дабик, чију су симболичку снагу пропагандисти ИД толико исправно проценили да је и њихов часопис по њему понео име, увукао у снове џихадиста и претворио у један од главних мамаца за регрутацију бораца. Вероватно је тешко наћи бољи пример за то колико аутентично верско предање постаје значајно тек кад се уклопи у актуелне политичке прилике. Можда се ни најискренији верници у највишим редовима „калифата” не би сетили да извуку Дабик из богатог исламског наслеђа да им се он напросто није наметнуо.

Изворно, према једној верзији пророчанства о славној будућности тог места, у Дабику ће се одиграти коначна борба између муслимана и Римљана, под којима се у тумачењима махом подразумевају хришћани уопште – у време настанка тог пророчанства Рим је већ дуго био седиште најмоћнијег епископа. У другој варијанти, у Дабику ће се правоверни, тада у примирју с хришћанима, суочити с неименованим непријатељем, којег данас приврженици ИД често означавају и као Персијанце.

Вековима је то предање било скрајнуто, осим можда у памћењу највећих учењака и машти најфанатичнијих верника. Онда је блискоисточни хаос, после замршеног сплета околности које су на свакој „кривини” могле скренути и на другу страну од оне којом се јесу запутиле, довео до настанка ИД у Ираку и до рата у Сирији, који је „калифату” пружио прилику да прошири своју територију. У тај рат су се уплели и „Римљани”, то јест хришћани, и „Персијанци”, односно Иранци, који подржавају сиријског председника Башара ел Асада.

Тако се десило, хиром случаја или божјом промишљу, да је постављена позорница за обистињење пророчанства. Свеједно је што „Римљани” и „Персијанци” нису на истој страни у сиријском рату јер, у крајњој линији, и шејтани могу ступати у више колона. Противречје око тога да ли ће се божји ратници суочити с једнима или другима савршено је решено тиме што ће се наћи очи у очи с оба непријатеља.

Рационалистички посматрано, природно је што су стари Арапи замишљали да ће ђаво за своје војнике изабрати оне с којима су већ били непријатељи, Персијанце или Римљане, што је назив под којим су се, према неким тумачењима изворног духа пророчанства, крили Византинци, односно Ромеји, како су себе називали као држављани некадашњег Источног римског царства, убеђени и да су наследили целокупну величанственост империје Вечног града. Коначно, и Руси су сматрали себе баштиницима Византије, па су Москву називали Трећим Римом, подразумевајући да је други био Константинопољ: будући да је Русија сада међу противницима ИД, ето још Римљана пред Дабиком.

Наравно, није се у времена када је то пророчанство завештано будућности претпостављало да ће се због битке Судњег дана морати потегнути далеко од куће, него да ће њено поприште бити у земљама које правоверни већ настањују. И Јевреји су последњу битку предвиђали у свом градићу Мегиду – отуд Армагедон. Слично данас размишљају и амерички аутори научне фантастике, у чијим се причама летелице ратоборних ванземаљаца, који доносе апокалипсу из свемира, увек спуштају нигде другде до у Сједињене Државе. Очекивање да ће им управо оне бити прва мета Холивуд је толико раширио да се и у филмовима и књигама из других земаља, по принципу који је писац Зоран Живковић формулисао као „Летећи тањири не слећу у Лајковац”, ретко кад замишља како се зли и-тији искрцавају у њиховим домовинама. У популарној култури, крај света увек прво прети Америци.

Мада, још има старомодних Американаца који очекују да ће се Исус Христ, чији је повратак такође предзнак Судњег дана, други пут указати међу нама на месту које му је ближе дому – у Јерусалиму. Зато су се појединци из протестантских деноминација које у то верују прикључили израелским лобистима, будући да не желе да тај драгоцени град доспе у руке оних који нису хришћани. Они дају још један пример за то како се апокалиптична предвиђања преплићу с политиком и бивају коришћена од ње, макар из истинског уверења.