Младима је потребна подршка

„Постаћу снежна краљица, заледићу своје срце... Какав бих спортиста ја био када би постојале емоције код мене?... Само да ме не пита сутра... Ја као да сам изашао из романа Достојевског... Често сам много бесан, али много...”, различити су гласови јунака у поетско–прозном делу „(Не)питај ме како сам” Иване Лукић, нове добитнице награде „Политиког Забавника” за најбоље књижевно дело за младе, oбјављено у 2015. години. Ово престижно признање Ивани Лукић биће уручено данас у Скупштини града Београда, поводом обележавања 112 година „Политике”. Књигу „(Не)питај ме како сам” објавио је београдски „Креативни центар”, а вишегласју њених ликова заједнички су искреност, интелигенција, маштовитост, одважност, страх, веселост, утученост, успаниченост пред одговорношћу које носи одрастање. Сва та стања и осећања препознала је Ивана Лукић и пренела их је језиком младих, на духовит и дирљив начин. Ивана Лукић школски је психолог у Четрнаестој београдској гимназији, коаутор је и водитељ креативно–психолошких радионица намењених деци и одраслима, а добитница је и признања „Невен” за књигу „Игра одрастања” из области популарне науке.

У наслову ваше књиге налази се типична противречна ситуација адолесцентског доба: жеља да се буде свој, остављен на миру, али и да се истовремено буде и вољен. Да ли су те противречне жеље у ствари оно што младима задаје проблем, да ли је могуће имати све то у исти мах?

Адолесценција је време проналажења и откривања себе. Честе су промене расположења, мишљења, ставова, жеља, и то иде из крајности у крајност. Мислим да је једна од главних карактеристика овог периода управо амбиваленција – адолесцент и хоће и неће, може и не може, истовремено je срећан и тужан, хоће да буде прихваћен, да буде свој. У једном тренутку је дете, а у следећем одрасла особа која има своја права, ставове и одговорности, које, нажалост, већина заборавља. Тешко им је да све промене које им се дешавају повежу и интегришу, али то је пут сазревања и проналажења себе. Хтели би да се то деси одмах, али нужно је да прође време да би се све усагласило и „легло на своје место”. Сматрам да им је потребна подршка, да их неко саслуша, покаже саосећање, да их разуме, јер они сами себе понекад не разумеју.

Шта за вас значи свакодневни рад са младима који носе толико могућности? Како видите њихову будућност у свету који је увелико начет духовном и материјалном кризом?

Рад са младима је леп, али понекад и тежак. Они су весели, позитивни, искрени, духовити и пуни енергије. Међутим, некада је та њихова енергија неусмерена, па су агресивни, незадовољни собом и неиспуњени. Некада су преосетљиви, често су незаинтересовани за стицање школског знања, уче само за оцену, не желе да улажу велики труд у нешто. Прави систем вредности тиме је нарушен. Рад са њима увек носи дозу непредвидљивости и представља изазов. Треба пронаћи прави начин да им се приђе, да се заинтересују, да се отворе за разговор. Млади, наравно, увиђају мане нашег друштва и живота у Србији, али не желе да мењају систем, чак мисле да су промене немогуће. С друге стране, врло су амбициозни и потрудиће се да себи омогуће што бољи и лагоднији живот.

Најтеже је носити се са осећањима, а за неке од ваших јунака она су прикривена под маскама спартанаца, билдера, умишљених на друштвеним мрежама. Може ли школа да надомести оно што млади не добијају код куће, у породици?

Врло је важан однос запослених у школи са ученицима. Тај однос треба да буде квалитетан, да се базира на поверењу и да деца имају осећај да могу да се обрате запосленима у школи и да потраже помоћ. Идеално је када школа има добру сарадњу са родитељима, међутим то није увек тако. Школа се труди да помогне, када постоји дисфункционалност у породици, или неки други проблем, али системски је то тешко изводљиво. Углавном сe заснива на ентузијазму, сналажљивости и креативности појединица који су запослени у школи.

Дотичете се и болних тема, као што је нежељена трудноћа. У каквом друштву данас одрастају млади, да ли је то и даље у већој мери патријархална средина која негује табуе, или се нешто мења?

Једна београдска гимназија није желела да доведе своје ученике на промоцију ове књиге управо због „шкакљивих” тема којих има у књизи, јер су сматрали да би родитељи могли погрешно да их схвате. Међутим, реаговања младих на књигу говоре да су итекако свесни свих тих тема и да је то нешто што се дешава, што је реалност. Један од примера померања граница је и пројекат „Златни мост – секс за почетнике”, који финансира Покрајински секретаријат за омладину и спорт, и који се спроводи у основним школама у Војводини већ другу школску годину. У овом пројекту писац за децу и младе Јасминка Петровић и ја водимо радионице у којима учествују ученици старијих разреда oсновне школе, њихови родитељи и наставници. Бавимо се темама адолесценције, променама на телу, темама везаним за секс, свим питањима која децу интересују. Жеља нам је да успоставимо мост између одраслих и деце, да омогућимо разговоре на ове теме, а не да деца сама на интернету проналазе информације. Наравно, било је и критика упућених овом пројекту, али су утисци учесника углавном позитивни. Мислим да, иако смо прилично патријархална средина, помаци постоје.

Један јунак каже: „Почетак и крај свега- немам веру у себе. Тачка.” Шта бисте му рекли у неком имагинарном разговору?

Да је почетак свега – успећу у свему што пожелим. Самопоуздање и вера у себе су врло битни у животу. Свако мора да упозна себе, да открије своје квалитете, које свакако има, само је питање колико их је свестан, и да прихвати себе, да је свако јединствена особа, једна једина на свету.