Mladima je potrebna podrška

„Postaću snežna kraljica, zalediću svoje srce... Kakav bih sportista ja bio kada bi postojale emocije kod mene?... Samo da me ne pita sutra... Ja kao da sam izašao iz romana Dostojevskog... Često sam mnogo besan, ali mnogo...”, različiti su glasovi junaka u poetsko–proznom delu „(Ne)pitaj me kako sam” Ivane Lukić, nove dobitnice nagrade „Politikog Zabavnika” za najbolje književno delo za mlade, objavljeno u 2015. godini. Ovo prestižno priznanje Ivani Lukić biće uručeno danas u Skupštini grada Beograda, povodom obeležavanja 112 godina „Politike”. Knjigu „(Ne)pitaj me kako sam” objavio je beogradski „Kreativni centar”, a višeglasju njenih likova zajednički su iskrenost, inteligencija, maštovitost, odvažnost, strah, veselost, utučenost, uspaničenost pred odgovornošću koje nosi odrastanje. Sva ta stanja i osećanja prepoznala je Ivana Lukić i prenela ih je jezikom mladih, na duhovit i dirljiv način. Ivana Lukić školski je psiholog u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, koautor je i voditelj kreativno–psiholoških radionica namenjenih deci i odraslima, a dobitnica je i priznanja „Neven” za knjigu „Igra odrastanja” iz oblasti popularne nauke.

U naslovu vaše knjige nalazi se tipična protivrečna situacija adolescentskog doba: želja da se bude svoj, ostavljen na miru, ali i da se istovremeno bude i voljen. Da li su te protivrečne želje u stvari ono što mladima zadaje problem, da li je moguće imati sve to u isti mah?

Adolescencija je vreme pronalaženja i otkrivanja sebe. Česte su promene raspoloženja, mišljenja, stavova, želja, i to ide iz krajnosti u krajnost. Mislim da je jedna od glavnih karakteristika ovog perioda upravo ambivalencija – adolescent i hoće i neće, može i ne može, istovremeno je srećan i tužan, hoće da bude prihvaćen, da bude svoj. U jednom trenutku je dete, a u sledećem odrasla osoba koja ima svoja prava, stavove i odgovornosti, koje, nažalost, većina zaboravlja. Teško im je da sve promene koje im se dešavaju povežu i integrišu, ali to je put sazrevanja i pronalaženja sebe. Hteli bi da se to desi odmah, ali nužno je da prođe vreme da bi se sve usaglasilo i „leglo na svoje mesto”. Smatram da im je potrebna podrška, da ih neko sasluša, pokaže saosećanje, da ih razume, jer oni sami sebe ponekad ne razumeju.

Šta za vas znači svakodnevni rad sa mladima koji nose toliko mogućnosti? Kako vidite njihovu budućnost u svetu koji je uveliko načet duhovnom i materijalnom krizom?

Rad sa mladima je lep, ali ponekad i težak. Oni su veseli, pozitivni, iskreni, duhoviti i puni energije. Međutim, nekada je ta njihova energija neusmerena, pa su agresivni, nezadovoljni sobom i neispunjeni. Nekada su preosetljivi, često su nezainteresovani za sticanje školskog znanja, uče samo za ocenu, ne žele da ulažu veliki trud u nešto. Pravi sistem vrednosti time je narušen. Rad sa njima uvek nosi dozu nepredvidljivosti i predstavlja izazov. Treba pronaći pravi način da im se priđe, da se zainteresuju, da se otvore za razgovor. Mladi, naravno, uviđaju mane našeg društva i života u Srbiji, ali ne žele da menjaju sistem, čak misle da su promene nemoguće. S druge strane, vrlo su ambiciozni i potrudiće se da sebi omoguće što bolji i lagodniji život.

Najteže je nositi se sa osećanjima, a za neke od vaših junaka ona su prikrivena pod maskama spartanaca, bildera, umišljenih na društvenim mrežama. Može li škola da nadomesti ono što mladi ne dobijaju kod kuće, u porodici?

Vrlo je važan odnos zaposlenih u školi sa učenicima. Taj odnos treba da bude kvalitetan, da se bazira na poverenju i da deca imaju osećaj da mogu da se obrate zaposlenima u školi i da potraže pomoć. Idealno je kada škola ima dobru saradnju sa roditeljima, međutim to nije uvek tako. Škola se trudi da pomogne, kada postoji disfunkcionalnost u porodici, ili neki drugi problem, ali sistemski je to teško izvodljivo. Uglavnom se zasniva na entuzijazmu, snalažljivosti i kreativnosti pojedinica koji su zaposleni u školi.

Dotičete se i bolnih tema, kao što je neželjena trudnoća. U kakvom društvu danas odrastaju mladi, da li je to i dalje u većoj meri patrijarhalna sredina koja neguje tabue, ili se nešto menja?

Jedna beogradska gimnazija nije želela da dovede svoje učenike na promociju ove knjige upravo zbog „škakljivih” tema kojih ima u knjizi, jer su smatrali da bi roditelji mogli pogrešno da ih shvate. Međutim, reagovanja mladih na knjigu govore da su itekako svesni svih tih tema i da je to nešto što se dešava, što je realnost. Jedan od primera pomeranja granica je i projekat „Zlatni most – seks za početnike”, koji finansira Pokrajinski sekretarijat za omladinu i sport, i koji se sprovodi u osnovnim školama u Vojvodini već drugu školsku godinu. U ovom projektu pisac za decu i mlade Jasminka Petrović i ja vodimo radionice u kojima učestvuju učenici starijih razreda osnovne škole, njihovi roditelji i nastavnici. Bavimo se temama adolescencije, promenama na telu, temama vezanim za seks, svim pitanjima koja decu interesuju. Želja nam je da uspostavimo most između odraslih i dece, da omogućimo razgovore na ove teme, a ne da deca sama na internetu pronalaze informacije. Naravno, bilo je i kritika upućenih ovom projektu, ali su utisci učesnika uglavnom pozitivni. Mislim da, iako smo prilično patrijarhalna sredina, pomaci postoje.

Jedan junak kaže: „Početak i kraj svega- nemam veru u sebe. Tačka.” Šta biste mu rekli u nekom imaginarnom razgovoru?

Da je početak svega – uspeću u svemu što poželim. Samopouzdanje i vera u sebe su vrlo bitni u životu. Svako mora da upozna sebe, da otkrije svoje kvalitete, koje svakako ima, samo je pitanje koliko ih je svestan, i da prihvati sebe, da je svako jedinstvena osoba, jedna jedina na svetu.