Страдање Срба у Војној крајини

Књигу „Писмо Петру Кочићу и још понекоме” Анђелка Анушића, објавио је „Службени гласник”. Све приче у овој збирци, истиче Никола Вујчић, можемо да схватимо као историјски и интертекстуални цитат прозе Петра Кочића, односно Кочићеве националне борбе и националног става. У свим причама, у различитим временским периодима, од аустроугарских до краја 20. века, приказано је страдање Срба на просторима Босанске Крајине, у трагичним ситуацијама рата и мира, окупације и присиле, геноцида и рата. Свака од прича је посебна целина, а све их обједињује трагична српска судбина и специфични карактери и животне приче.

Тема Границе, оне историјске Војне крајине, наглашава Славица Гароња Радованац, мало је присутна у нашој свести, а још мање заступљена у српској књижевности. Та, не само географска већ и историјска оса српског народа, у којој је током пет векова живело више Срба него у матици Србији, до данас је остала недоношче, како српске историографије, фолклористике, тако и савремене књижевности, а тек однедавно и појединачним прегнућима савременика (научници, песници, и прозни писци) они „донкихотски” покушавају да је учитају у нашу традицију и савремену културолошку свест. Такође, Граница као топос, културолошки симбол постојања (и нестајања) српског народа на њеном простору, као појам вечите несигурности и ратне опасности („закрајинило” каже на једном месту и Андрић), искрсла је и постала наша важна тема (историјска, фолклорна, књижевна) – парадоксално, тек онда када српског становништва – баштиника бивше Војне крајине на тлу данашње Хрватске – од 1995. године као национа на том простору више нема.

Српски књижевник Анђелко Анушић, плодан и вишеструко награђивани аутор, каже Александра Ђуричић, представља нам нову књигу својих прича посвећену „пострадалим и преживелим крајишким Србима у хрватским војним операцијама ’Маестрал’, ’Бљесак’ и ’Олуја’ – о двадесетогодишњици изгона”. Већ оваква посвета усмерава читаоца на тон и тематику прича, испричаних богатим језиком и стилом који нас подсећа на дебарски иконостасни дрворез. Али, у тим зарезима финих или грубих сечива у дрвену супстанцу откривамо крв и сузе изгнаних у чије име Анушић говори. Барокно распричани језик, чувар заборављених и све мање коришћених речи стоји насупрот свакодневном споразумевању и огољеном вокабулару који смо све више принуђени да користимо како би нас други, нарочито млађи, разумели. Обиље речи, кованица и метафоричних именица које Анушић користи не прелази у маниризам нити се отискује на клизави терен гомилања конструисаних, измишљених речи које срећемо у рукописима неких цењенијих књижевних савременика. Насупрот њиховом литерарном поступку, овде имамо обиље, раскош речи отргнутих од заборава, у широком распону од песме, весеља и пошалица до јаука и последњих уздаха.

Простор западних обода Балканског полуострва, тачније топос Границе, заправо топос Војне крајине, живот и борба српског народа с обе стране Уне и Дрине, његов усуд и страдање кроз разне фазе историјског времена, објашњава Анђелко Анушић, хронотоп је његових приповедака у овој књизи. У фокусу је легендарни део те Границе, тог крајишког поднебља, који се назива Сува међа, топоним који је добро познат у савременој историји, нашим и европским  историчарима, јер је оно што се ту догађало потресало коренито званичну Европу, реметећи јој планове који су имали у везе са трајном геополитичком и геостратешком прекомпозицијом Балкана и кројењем судбине српском народу, у чему су, видимо то данас, на нашу жалост, и успели.

Од тада до данас, додаје Анушић, Дрина као вештачка граница тече, понекад у знаку неразумевања, а понекад, нажалост, и у знаку расколништва инфилтрираног споља, посред нашега националног бића, делећи неприродно наш народ на онај са западне и онај са источне стране ове реке, на „хрватске” и „босанске” Србе, што је само умножило нашу општу несрећу, али и несрећу других народа који живе  у дубини тог пограничног појаса.