Шта је еротско у Андрићевом делу

Обично се сматра да у Андрићевој прози нема срећне везе између мушких и женских ликова, да су жене у свету мушког принципа мученице, а да је наш нобеловац у најбољем случају антрополошки песимиста. Међутим, студија проф. др Тихомира Брајовића „Грозница и подвиг, Огледи о еротској имагинацији у делу Иве Андрића” (издање београдске „Геопоетике”) феномен еротског у Андрићевом стваралаштву посматра из холистичке перспективе, целовитим виђењем људског бића, које обједињује наизглед супротне принципе духа и тела, свеца и страсника. Брајовић анализира слику приповедног света Андрићевих приповедака, новела и романа, доводећи их у везу са историјом и модерношћу европске филозофије и културе.

Колико је за вас као тумача било важно ослањање на оно батајевско виђење целовитости људске природе, која осцилира од греха до светости, од чулне грознице до духовног подвига?

За тумача свакако мора да буде значајно кад уочи постојање „батајевске” перспективе спајања опречности код готово свих важних јунака, од Мустафе Маџара, Алије Ђерзелеза и Омер-паше Латаса до Ћоркана, Ћамила и Карађоза, од Анике и Маре милоснице до Лотике и Рајке Радаковић, јер она заправо доводи у питање устаљено уверење да је Андрић тек песимиста и сликар човекове тамне стране, и надсвођује га другачијим и ширим, у неку руку антрополошки холистичким схватањем. И мада су Андрић и Батај били практично генерацијски исписници, ја не пишем о директним утицајима и угледањима, него о типолошким сличностима и генералним сродностима у поимању људске природе.

На који начин еротска имагинација обликује мушке психолошке ликове ових проза и какав је њихов однос према жени?

Казано савременим речником, од „Пута Алије Ђерзелеза” па до „Јелене, жене које нема” Андрићев опус је јасно маскулинистички профилисан. Али Андрићева претежно мушка списатељска визура је у исти мах и атипична, будући да је модернистички сензибилна за различита искуства и доживљаје човековог интимног и социјалног, еротског и друштвеног бића. На различите начине, који скоро увек подразумевају значајан, ако не и пресудан удео еротске енергије и имагинације, била она окрепљујућа или уништавалачка, опус овог писца сведочи о неминовном растакању старих, традицијских и патријархалних поредака и настајању једног новог, ускомешаног света чији смо наследници и ми сами. Жена је у том свету и опсесија и коб, и идеал и жртва, али по правилу има еротски повлашћено и уздигнуто место. Интересантно је, рецимо, запазити да у безмало свим значајнијим остварењима овог писца постоји скривена или отворена тематизација „старински” куртоазне, витешке представе о жени, која иначе представља магистралу европске књижевности од средњег века па практично до наших дана.

Како у складу са тим видите еротски утопизам код Андрића?

Тај утопизам је и сам куртоазног типа, он је нека врста ауторски личног и прикривено полемичког одговора на неразрешиве противречности модерног света. Сањајући о својој Дивној Дами, чак и онда кад је она куртизана, Андрићеви јунаци бране се од егзистенцијалног зла. Стварност је, наравно, неумољива, она увек нађе начина да продре у замишљено и измаштано и доведе га у питање, и отуда је еротска имагинација у исти мах уточиште и мучилиште Андрићевих јунака.

У којој мери сте тежили томе да анализирате и модерност Андрићеве мисли, да је доведете у везу са психоанализом, затим и филозофијом од Платона до Кјеркегора и Ничеа, али и са митом, па и јунговским архетипом, нарочито кроз поједине женске ликове?

У оној мери коју је захтевало читање и разумевање Андрићевог дела. А оно је, да подсетим, и настајало упоредо с растом и тријумфом психоанализе, па се онда неизбежно, рекло би се, у њему препознају трагови и утицаји дубинско-психолошких схватања о комплексности душевног живота и његових манифестација. Што се тиче старијих филозофских учења и културних схватања, она су такође значајно утицала на Андрића, иако су често приметна тек дискретно, у назнакама и сублимацијама. Андрићеву Јелену, тако, можете да разумете као јунговски схваћено оличење Аниме, али једнако тако и као модерно оличење оне повлашћене светло(но)сне фигуре која потиче из хеленског мита и књижевности, рецимо, с тим што тешко можете да је сведете на једно или друго. Једна од тајни Андрићеве уметности лежи у овој суптилности претапања различитога и преображавања познатога у оно што је једновремено блиско и неухватљиво.

Какав је Андрићев однос према порнографском?

Непомирљив, рекао бих. Он је био изнад свега деликатан и смотрен писац који је веровао да за експлицитност, било да је реч о насиљу или телесној љубави, у уметности мора постојати више него јак разлог. Отуда код њега такорећи и нема експлицитних еротских сцена. Али зато има доста онога што је на неки начин опсцено за овештало, стереотипно и хипокритско схватање људске егзистенције, на пример онога што симболично и у наговештајима показује неизбежно буђење и деловање звери у човеку, чак и тамо где је реч о тзв. романтичној љубави и еротској чежњи.

Омасовљени извитоперени нагони касабе, као затворене средине, поприште су не само друштвених ограничења већ и митских сукоба ероса и танатоса. Како тумачите Андрићев однос према филозофији паланке?

Као код Исидоре Секулић, Момчила Настасијевића или, најпосле, Радомира Константиновића, паланка или касаба, односно маловарошки физички и пре свега ментални простор и код Иве Андрића представља оно мало-велико окружење у којем се одиграва непрестано потпиривана и обнављана драма човековог постојања. Паланка – касаба је свет у малом, то је мали усијани и сапети свет у којем, како је прецизно примећено у „Љубави у касаби”, „зајажена животна радост јавља се као као силовита страст и испад, појединачни или скупни”. Уз мало слободе, могло би да се каже да у ову реченицу може заправо да стане све оно што је битно за Андрићеву уметност и узаврели, противречни балкански свет који она тако сугестивно слика, а који у себи, наравно, на особен начин носи и оно што је такође универзално и не само балканско.