Šta je erotsko u Andrićevom delu

Obično se smatra da u Andrićevoj prozi nema srećne veze između muških i ženskih likova, da su žene u svetu muškog principa mučenice, a da je naš nobelovac u najboljem slučaju antropološki pesimista. Međutim, studija prof. dr Tihomira Brajovića „Groznica i podvig, Ogledi o erotskoj imaginaciji u delu Ive Andrića” (izdanje beogradske „Geopoetike”) fenomen erotskog u Andrićevom stvaralaštvu posmatra iz holističke perspektive, celovitim viđenjem ljudskog bića, koje objedinjuje naizgled suprotne principe duha i tela, sveca i strasnika. Brajović analizira sliku pripovednog sveta Andrićevih pripovedaka, novela i romana, dovodeći ih u vezu sa istorijom i modernošću evropske filozofije i kulture.

Koliko je za vas kao tumača bilo važno oslanjanje na ono batajevsko viđenje celovitosti ljudske prirode, koja oscilira od greha do svetosti, od čulne groznice do duhovnog podviga?

Za tumača svakako mora da bude značajno kad uoči postojanje „batajevske” perspektive spajanja oprečnosti kod gotovo svih važnih junaka, od Mustafe Madžara, Alije Đerzeleza i Omer-paše Latasa do Ćorkana, Ćamila i Karađoza, od Anike i Mare milosnice do Lotike i Rajke Radaković, jer ona zapravo dovodi u pitanje ustaljeno uverenje da je Andrić tek pesimista i slikar čovekove tamne strane, i nadsvođuje ga drugačijim i širim, u neku ruku antropološki holističkim shvatanjem. I mada su Andrić i Bataj bili praktično generacijski ispisnici, ja ne pišem o direktnim uticajima i ugledanjima, nego o tipološkim sličnostima i generalnim srodnostima u poimanju ljudske prirode.

Na koji način erotska imaginacija oblikuje muške psihološke likove ovih proza i kakav je njihov odnos prema ženi?

Kazano savremenim rečnikom, od „Puta Alije Đerzeleza” pa do „Jelene, žene koje nema” Andrićev opus je jasno maskulinistički profilisan. Ali Andrićeva pretežno muška spisateljska vizura je u isti mah i atipična, budući da je modernistički senzibilna za različita iskustva i doživljaje čovekovog intimnog i socijalnog, erotskog i društvenog bića. Na različite načine, koji skoro uvek podrazumevaju značajan, ako ne i presudan udeo erotske energije i imaginacije, bila ona okrepljujuća ili uništavalačka, opus ovog pisca svedoči o neminovnom rastakanju starih, tradicijskih i patrijarhalnih poredaka i nastajanju jednog novog, uskomešanog sveta čiji smo naslednici i mi sami. Žena je u tom svetu i opsesija i kob, i ideal i žrtva, ali po pravilu ima erotski povlašćeno i uzdignuto mesto. Interesantno je, recimo, zapaziti da u bezmalo svim značajnijim ostvarenjima ovog pisca postoji skrivena ili otvorena tematizacija „starinski” kurtoazne, viteške predstave o ženi, koja inače predstavlja magistralu evropske književnosti od srednjeg veka pa praktično do naših dana.

Kako u skladu sa tim vidite erotski utopizam kod Andrića?

Taj utopizam je i sam kurtoaznog tipa, on je neka vrsta autorski ličnog i prikriveno polemičkog odgovora na nerazrešive protivrečnosti modernog sveta. Sanjajući o svojoj Divnoj Dami, čak i onda kad je ona kurtizana, Andrićevi junaci brane se od egzistencijalnog zla. Stvarnost je, naravno, neumoljiva, ona uvek nađe načina da prodre u zamišljeno i izmaštano i dovede ga u pitanje, i otuda je erotska imaginacija u isti mah utočište i mučilište Andrićevih junaka.

U kojoj meri ste težili tome da analizirate i modernost Andrićeve misli, da je dovedete u vezu sa psihoanalizom, zatim i filozofijom od Platona do Kjerkegora i Ničea, ali i sa mitom, pa i jungovskim arhetipom, naročito kroz pojedine ženske likove?

U onoj meri koju je zahtevalo čitanje i razumevanje Andrićevog dela. A ono je, da podsetim, i nastajalo uporedo s rastom i trijumfom psihoanalize, pa se onda neizbežno, reklo bi se, u njemu prepoznaju tragovi i uticaji dubinsko-psiholoških shvatanja o kompleksnosti duševnog života i njegovih manifestacija. Što se tiče starijih filozofskih učenja i kulturnih shvatanja, ona su takođe značajno uticala na Andrića, iako su često primetna tek diskretno, u naznakama i sublimacijama. Andrićevu Jelenu, tako, možete da razumete kao jungovski shvaćeno oličenje Anime, ali jednako tako i kao moderno oličenje one povlašćene svetlo(no)sne figure koja potiče iz helenskog mita i književnosti, recimo, s tim što teško možete da je svedete na jedno ili drugo. Jedna od tajni Andrićeve umetnosti leži u ovoj suptilnosti pretapanja različitoga i preobražavanja poznatoga u ono što je jednovremeno blisko i neuhvatljivo.

Kakav je Andrićev odnos prema pornografskom?

Nepomirljiv, rekao bih. On je bio iznad svega delikatan i smotren pisac koji je verovao da za eksplicitnost, bilo da je reč o nasilju ili telesnoj ljubavi, u umetnosti mora postojati više nego jak razlog. Otuda kod njega takoreći i nema eksplicitnih erotskih scena. Ali zato ima dosta onoga što je na neki način opsceno za oveštalo, stereotipno i hipokritsko shvatanje ljudske egzistencije, na primer onoga što simbolično i u nagoveštajima pokazuje neizbežno buđenje i delovanje zveri u čoveku, čak i tamo gde je reč o tzv. romantičnoj ljubavi i erotskoj čežnji.

Omasovljeni izvitopereni nagoni kasabe, kao zatvorene sredine, poprište su ne samo društvenih ograničenja već i mitskih sukoba erosa i tanatosa. Kako tumačite Andrićev odnos prema filozofiji palanke?

Kao kod Isidore Sekulić, Momčila Nastasijevića ili, najposle, Radomira Konstantinovića, palanka ili kasaba, odnosno malovaroški fizički i pre svega mentalni prostor i kod Ive Andrića predstavlja ono malo-veliko okruženje u kojem se odigrava neprestano potpirivana i obnavljana drama čovekovog postojanja. Palanka – kasaba je svet u malom, to je mali usijani i sapeti svet u kojem, kako je precizno primećeno u „Ljubavi u kasabi”, „zajažena životna radost javlja se kao kao silovita strast i ispad, pojedinačni ili skupni”. Uz malo slobode, moglo bi da se kaže da u ovu rečenicu može zapravo da stane sve ono što je bitno za Andrićevu umetnost i uzavreli, protivrečni balkanski svet koji ona tako sugestivno slika, a koji u sebi, naravno, na osoben način nosi i ono što je takođe univerzalno i ne samo balkansko.