Избор(и)
У ситним сатима у једној од београдских кафана, на пакосно питање о томе шта мисли о изборима, један од учесника скупа, под видним утицајем најпознатијег црногорског производа, одговара, и то са три квинтала сарказма: „Само да нас то не успори у реформама!“
Управо у том контексту треба оцењивати одлуку Александра Вучића да распише изборе. Политички аналитичари већ су дали свој суд о тој одлуци. Не бих, стога, о томе да ли је оправдана, политички рационална или целисходна. Или о томе да ли се може објаснити психoлошким или политичким разлозима. Не бих из једног једноставног разлога – ова одлука је бесмислена. Бар са становишта реформи које Србију треба да преобразе у модерно европско друштво. А то је основни циљ премијера Вучића, бар он тако тврди.
Да ли у овом тренутку постоји и да ли је у последње скоро четири године, од средине 2012, а нарочито од априла 2014. године, постојала било каква политичка препрека реформама којe премијер Вучић осмишљава и спроводи? Наравно да није. Огромна већина којом његова странка, односно коалиција располаже у парламенту, елиминише било какву препреку доношењу новог законодавства. Ослабљена, највише захваљујући самој себи, опозиција је неспособна да организује било какав значајан политички отпор потезима власти, што уклања ванпарламентарне политичке препреке. Да ли су организовани било какви протести, штрајкови? Нису. Све се свело на то да се Александру Вучићу шаљу сигнали оцвалих политичких удавача да су оне спремне да преузму одговорност, тј. да (опет) уђу у владу. Дакле, никаквих препрека реформама нема.
А шта је од реформи урађено у последње четири године? Колико је Србија данас ближа пуној тржишној привреди, оној који траже копенхашки критеријуми ЕУ? Оне ЕУ којој премијер Вучић бар декларативно тежи. И што је далеко важније, какву имају развијене европске земље и која је незаобилазан елемент сваког добро уређеног друштва. Ништа! Ни један корак Србија данас није ближа тржишној привреди него што је то била на крају владавине „жутих” – Бориса Тадића и његове дружине.
Једино што је урађено јесте то да је започета, не и завршена, фискална консолидација. Која јесте неопходна, због тога што је неизбежна. Бар се, за разлику од „жуте дружине” и њене политике увећавања фискалног дефицита, схватило да то није одрживо. Проблем је, међутим, у томе што фискална консолидацијa није реформа – није преображај привреде и друштва.
Који су то реформски кораци које треба предузети? Не бих опет о томе, не бих да наново исписујем њихов списак и откривам рупу на саксији. Кога то интересује, може да погледа скорију историју земаља које су завршиле транзицију, попут Пољске. Нешто друго се заборавља. Центар сваке тржишне привреде и добро уређеног друштва јесте појединац. И то појединац који брине сам о себи и сноси све последице својих одлука, па тиме и одговорност за њих. У таквом друштву не постоји Велики Тата који брине о својим поданицима. Постоје само чврста правила игре која се доследно спроводе, па се унутар њих свако брине о себи и својим ближњима. Зато и није пресудно ко је председник или премијер, нити из које је странке.
У Србији је, међутим, другачије. Не од јуче, него од јесени 1944. године. Када се појавио један Велики Тата, мада га нико није звао. А онда се променио менталитет – заволели су Великог Тату. Оног који је бринуо о људима – уместо њих доносио одлуке и сређивао проблеме. Стога се политички успон Слободана Милошевића заснивао на тражењу новог Великог Тате. Најновија инкарнација Великог Тате управо је Александар Вучић. Човек који оперативно решава све наше проблеме, доводи инвеститоре, попут „Мерцедеса” у „Икарбус”, решава проблеме водоснабдевања у Ужицу, спасава људе из сметова. Једноставно, оперативно води Србију као глава (велике) породице. И нико не може да му замери да не даје све од себе. Сјајно – нико не треба да се брине о себи, има ко ће то чинити, ко ће га усрећити. Пожељно је, додуше, да се учланите у СНС, тада брига постаје интензивнија.
Управо се ту налази кључни проблем данашње Србије. Многи у њој и даље желе Великог Тату, а премијер Вучић им свесрдно испуњава ту жељу. И на тај начин не води Србију путем ка модерном, добро уређеном европском друштву, него је оставља на јаловом простору оивиченом обожавањем или мржњом постојећег Великог Тате и чекањем новог. Избор пред којим се налази српско друштво јесте избор између успостављања пуне тржишне привреде и очувања институције Великог Тате. О том избору се, очигледно, неће одлучивати на следећим изборима.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


