Закон за фотографисање

Уочи Васкрса био сам на Хиландару. „Политика” је објавила велику репортажу, илустровану са више фотографија. Убрзо је десетак сајтова „шеровало” текст. Са сликама. Можда мени као аутору то и импонује, али „Политици” наноси штету. Она живи од новинских текстова.

Да смо ствар предали адвокатима, као новинар добио бих моралну сатисфакцију Савета за штампу, али као фоторепортер могао сам поднети 12 тужби и тражити на суду бар милион динара (тако се крећу тарифе) због четири фотке направљене телефоном. Закон је такав, репортажа није а фотографија јесте – ауторско дело.  

Закон о ауторским правима не штити новинаре. Штити фоторепортере, али то никако не значи да им треба укидати ауторска права. Нису проблем права, него погрешно тумачење и злоупотреба закона. И сад постоје одредбе о суспензији ауторства за новинске фотографије, али их српске судије игноришу. Накарадно тумачење, астрономске глобе, специјализовани адвокати, направили су од редакције одличне мете за  рекетирање.

„Политика” за фотографију коју је уредно купила а објави је после пет година плаћа казну у износу за који може од Ројтерса да купи бар 100.000 фотографија. За стару слику неке рупе на друму платиће колико 100.000 фотки највеће светске агенције. Фото прљавог тротоара исто се цени као филм Емира Кустурице или књига Иве Андрића. Тумачење је такво да је чак ауторска фотка и она коју направе полицијске камере кад прођете кроз црвено.

Коначно су се у Скупштини сетили да промене тумачење. Али, нажалост, променили су га још накараднијим. Лаконски су закључили да шкљоцање фотоапаратом није оригинална духовна творевина. Одмах сам се уплашио да од овог мог лупања по тастатури никада неће настати ауторско дело.

Овако срочен предлог дочекан је на нож. Фотографи, а за њима и остали, почели су да понављају: „У Србији укидају ауторска права”. О другој страни медаље нико није хтео ни реч да чује.

И новинарска удружења одмах су стала у заштиту колега. Кад већ до сада нису заштитили основни новинарски производ – новинарски текст као ауторско дело – ’ајде барем да подрже фотографе и њихова удружења. Никад није згорег нешто осудити и хитно издати саопштење.

Огласила се и Асоцијација медија. Али тек кад се одустало од новог тумачења. Са накнадном памећу осудили су „злоупотребу закона коју група фоторепортера и њихових адвоката дуже време спроводи на штету новинских издавача”. Тада су се сетили да имају и „небројене   доказе”.

Мор’о је опет Вучић да пресече. Питали га, а он обећао да ће фотографима решити проблем. И заиста – преко ноћи скупштинска већина промени мишљење. Одби предлог одбора и ново тумачење.  Месецима Вучићу спочитавају да цензурише новинаре. Још му сад само треба да укида права фоторепортерима. И то уочи избора.

Ствар је тако решена. Адвокати могу да одахну, рекетирање редакција може да се настави.