Zakon za fotografisanje

Uoči Vaskrsa bio sam na Hilandaru. „Politika” je objavila veliku reportažu, ilustrovanu sa više fotografija. Ubrzo je desetak sajtova „šerovalo” tekst. Sa slikama. Možda meni kao autoru to i imponuje, ali „Politici” nanosi štetu. Ona živi od novinskih tekstova.

Da smo stvar predali advokatima, kao novinar dobio bih moralnu satisfakciju Saveta za štampu, ali kao fotoreporter mogao sam podneti 12 tužbi i tražiti na sudu bar milion dinara (tako se kreću tarife) zbog četiri fotke napravljene telefonom. Zakon je takav, reportaža nije a fotografija jeste – autorsko delo.  

Zakon o autorskim pravima ne štiti novinare. Štiti fotoreportere, ali to nikako ne znači da im treba ukidati autorska prava. Nisu problem prava, nego pogrešno tumačenje i zloupotreba zakona. I sad postoje odredbe o suspenziji autorstva za novinske fotografije, ali ih srpske sudije ignorišu. Nakaradno tumačenje, astronomske globe, specijalizovani advokati, napravili su od redakcije odlične mete za  reketiranje.

„Politika” za fotografiju koju je uredno kupila a objavi je posle pet godina plaća kaznu u iznosu za koji može od Rojtersa da kupi bar 100.000 fotografija. Za staru sliku neke rupe na drumu platiće koliko 100.000 fotki najveće svetske agencije. Foto prljavog trotoara isto se ceni kao film Emira Kusturice ili knjiga Ive Andrića. Tumačenje je takvo da je čak autorska fotka i ona koju naprave policijske kamere kad prođete kroz crveno.

Konačno su se u Skupštini setili da promene tumačenje. Ali, nažalost, promenili su ga još nakaradnijim. Lakonski su zaključili da škljocanje fotoaparatom nije originalna duhovna tvorevina. Odmah sam se uplašio da od ovog mog lupanja po tastaturi nikada neće nastati autorsko delo.

Ovako sročen predlog dočekan je na nož. Fotografi, a za njima i ostali, počeli su da ponavljaju: „U Srbiji ukidaju autorska prava”. O drugoj strani medalje niko nije hteo ni reč da čuje.

I novinarska udruženja odmah su stala u zaštitu kolega. Kad već do sada nisu zaštitili osnovni novinarski proizvod – novinarski tekst kao autorsko delo – ’ajde barem da podrže fotografe i njihova udruženja. Nikad nije zgoreg nešto osuditi i hitno izdati saopštenje.

Oglasila se i Asocijacija medija. Ali tek kad se odustalo od novog tumačenja. Sa naknadnom pameću osudili su „zloupotrebu zakona koju grupa fotoreportera i njihovih advokata duže vreme sprovodi na štetu novinskih izdavača”. Tada su se setili da imaju i „nebrojene   dokaze”.

Mor’o je opet Vučić da preseče. Pitali ga, a on obećao da će fotografima rešiti problem. I zaista – preko noći skupštinska većina promeni mišljenje. Odbi predlog odbora i novo tumačenje.  Mesecima Vučiću spočitavaju da cenzuriše novinare. Još mu sad samo treba da ukida prava fotoreporterima. I to uoči izbora.

Stvar je tako rešena. Advokati mogu da odahnu, reketiranje redakcija može da se nastavi.