Еснафски притисци преоптерећују ученике

Министру просвете, науке и технолошког развоја Срђану Вербићу није лако. Одавно је под баражном ватром. Наставници траже веће плате, притискају га штрајковима, платни разреди касне, министар финансија Вујовић је шкрт; ученици се жале на превелик број наставних часова; тегле претешке ранчеве препуне сувишних радних свезака и разних збирки. Вербић предлаже да се смањи број обавезних наставних часова, али трпи снажне еснафске притиске и уједињени отпор свих традиционалних верских конфесија. Сви се слажу да ђаке треба растеретити, али под условом да се у њихове часове не дира.

Оптерећење ученика се дефинише као укупност физичких и психичких напора које улажу у временској јединици. Свака активност, па и наставна која је првенствено мисаона, подразумева интелектуално, емотивно и телесно оптерећење. Погрешно се мисли, постоје чак и такве наставне концепције (педоцентризам), да ученике уопште не треба оптерећивати, да школа треба да буде само задовољство, забава и спонтана активност организована једино према интересовањима ученика. Оптерећење је неопходно под условом да је оптимално.

У развојној психологији постоји законитост да се брже и целовитије развијају они појединци који уче планирано и систематично од оних који то чине спонтано. Чувени руски психолог Л. С. Виготски је истицао да је погрешно чекати да се код ученика потпуно развију неке сазнајне функције па тек онда тражити од њих да савлађују одговарајуће наставне садржаје. Он је истицао да учење треба да буде вучна снага која ће довести до нових мисаоних облика.

Поред овог квалитативног постоји и тзв. квантитативно оптерећење које се мери бројем наставних предмета и седмичним бројем наставних часова. Квантитативно оптерећење у нашим школама није оптимално него је преоптерећење с тенденцијом повећавања. Неспорно је да промене у друштву и образовању треба да иду руку под руку, али је очигледно да између тих промена постоји повелики јаз. Пошто је код нас доношење наставних планова и програма централизовано, адреса на коју треба упутити критику је држава којој није лако да одоли притисцима за увођење нових предмета и садржаја, а радна седмица није на ластиш па не може да се продужује. Поставља се, на пример, питање да ли је грађанско васпитање као наставни предмет неопходно. Постојали су и предлози да се здравствено васпитање, сексуално васпитање, саобраћајно васпитање, еколошко образовање и домаћинство конституишу као посебни предмети. Из наставног плана се не искључује ништа него се само додаје. Зар поменути садржаји не могу да се савлађују у оквирима фундаменталних предмета – језика, матерњег и страних, природних наука, математике, физике, хемије, биологије и физичке културе? Неким интересним групама не одговара такав приступ, а ако се њима удовољава доводи се у питање основна функција школе – да помаже интелектуални развој ученика.

Законом о основном образовању прецизирано је да ђаци у првом циклусу могу да имају до 20, а у другом до 25 часова седмично. Томе треба додати час разредног старешине и још неке обавезне активности. Позната је Лердова таблица квантитативног оптерећења према којој десетогодишњи ученик треба да има 11,5 сати за спавање, осам сати слободног времена за дружење, обедовање, спорт, одлазак у школу и долазак из ње, а за наставу и домаћи рад остаје 4,5 сата. Међутим, настава и друге школске обавезе одузимају више времена него што је то нормално. Кад се томе додају и домаћи задаци, произлази да је ученичко радно време (ово се нарочито односи на старије ученике основне школе и средњошколце) дуже од радног времена запослених.

Професор у пензији