Ко пита (Европом) не скитa

Према редовном истраживању јавног мњења које је у децембру прошле године спровела Канцеларија за европске интеграције (КЕИ), а објављено је 1. фебруара, ако би сутра био одржан референдум с питањем: „Да ли подржавате учлањење наше земље у ЕУ?”, 48 одсто грађана би гласало за чланство у ЕУ. Против би се изјаснило њих 28 одсто, а не би гласало 15, док око девет одсто не зна или нема одговор. Ово су резултати истраживања у коме је учествовало 1.027 пунолетних испитаника (истраживање је доступно на интернет презентацији КЕИ).

Слични резултати (уз занемарљив пад подршке чланству у ЕУ од један одсто), забележени су у претходном истраживању, из јуна прошле године, а тада је, као и сада, КЕИ саопштила да је подршка грађана реформама, попут претходних година, веома висока.

Питање информисаности грађана о процесу ЕУ интеграција једно је од најзначајнијих јер су управо грађани ти који би на крају процеса придруживања, као носиоци суверености, требало да знају све релевантне информације о ЕУ и последицама придруживања, како би могли да донесу одлуку да ли њихова држава треба да се прикључи Унији. Наравно, ово би био идеалан сценарио, али томе би свакако требало стремити. У најмању руку би требало много интензивније него до сада радити на образовању и информисаности грађанства, а тиме би требало да се баве пре свега организације цивилног друштва као неформални представници грађана. Свакако, улога наших формалних представника, које бирамо на изборима и који нас заступају у скупштини, не би смела да буде ништа мања, напротив.

О лошој информисаности грађана о процесу ЕУ интеграција, као и о томе колико њихови ставови имају упориште у чињеницама, говори и податак да је чак 73 одсто испитаника подржало чланство Србије у ЕУ у новембру 2009 (у освит добијања „безвизног режима”), док је три године касније, у децембру 2012, подршка износила свега 41 одсто (иако је Европски савет у марту исте године донео одлуку да Србији додели статус кандидата за чланство). Очигледно је, дакле, да своје мишљење о ЕУ интеграцијама грађани често не заснивају на познавању тог процеса, нити на анализи добробити и трошкова које ће Србија имати, већ пре свега на дневнополитичким утицајима.

Један од разлога за пад ентузијазма према чланству – и за слабију информисаност грађана – свакако јесте замор друштва од целог процеса, који траје више од 12 година (ако као релевантан почетак узмемо самит у Солуну 2003, када је потврђена европска будућност држава западног Балкана, па и Србије) и многобројни сигнали који долазе из ЕУ и наговештавају много опрезнији приступ (ако не и потпуно замрзавање) ширењу Уније, а поготову имајући у виду све изазове пред којима се нашла ЕУ.

Ипак, мора се имати на уму да ће се промене које нам предстоје у процесу интеграција много лакше спроводити ако цело друштво да томе своју подршку, која ће бити заснована на познавању овог процеса. Ако је дебата о томе да ли Србија треба да се придружи Унији заиста завршена, онда је крајње време да почне дебата о томе шта за Србију процес приступања стварно значи. У супротном, у некој следећој фази ЕУ интеграција може нам се догодити нешто слично као у априлу 2003, када је, у то време, Државна заједница Србија и Црна Гора постала чланица Савета Европе, на шта је одговор случајног пролазника ТВ новинару, који га је упитао да прокоментарише ту вест, гласио: „Хвала богу да смо коначно ушли у ту Европску унију.“

Адвокат, уредник блога „Еуроблогер”