Ko pita (Evropom) ne skita

Prema redovnom istraživanju javnog mnjenja koje je u decembru prošle godine sprovela Kancelarija za evropske integracije (KEI), a objavljeno je 1. februara, ako bi sutra bio održan referendum s pitanjem: „Da li podržavate učlanjenje naše zemlje u EU?”, 48 odsto građana bi glasalo za članstvo u EU. Protiv bi se izjasnilo njih 28 odsto, a ne bi glasalo 15, dok oko devet odsto ne zna ili nema odgovor. Ovo su rezultati istraživanja u kome je učestvovalo 1.027 punoletnih ispitanika (istraživanje je dostupno na internet prezentaciji KEI).

Slični rezultati (uz zanemarljiv pad podrške članstvu u EU od jedan odsto), zabeleženi su u prethodnom istraživanju, iz juna prošle godine, a tada je, kao i sada, KEI saopštila da je podrška građana reformama, poput prethodnih godina, veoma visoka.

Pitanje informisanosti građana o procesu EU integracija jedno je od najznačajnijih jer su upravo građani ti koji bi na kraju procesa pridruživanja, kao nosioci suverenosti, trebalo da znaju sve relevantne informacije o EU i posledicama pridruživanja, kako bi mogli da donesu odluku da li njihova država treba da se priključi Uniji. Naravno, ovo bi bio idealan scenario, ali tome bi svakako trebalo stremiti. U najmanju ruku bi trebalo mnogo intenzivnije nego do sada raditi na obrazovanju i informisanosti građanstva, a time bi trebalo da se bave pre svega organizacije civilnog društva kao neformalni predstavnici građana. Svakako, uloga naših formalnih predstavnika, koje biramo na izborima i koji nas zastupaju u skupštini, ne bi smela da bude ništa manja, naprotiv.

O lošoj informisanosti građana o procesu EU integracija, kao i o tome koliko njihovi stavovi imaju uporište u činjenicama, govori i podatak da je čak 73 odsto ispitanika podržalo članstvo Srbije u EU u novembru 2009 (u osvit dobijanja „bezviznog režima”), dok je tri godine kasnije, u decembru 2012, podrška iznosila svega 41 odsto (iako je Evropski savet u martu iste godine doneo odluku da Srbiji dodeli status kandidata za članstvo). Očigledno je, dakle, da svoje mišljenje o EU integracijama građani često ne zasnivaju na poznavanju tog procesa, niti na analizi dobrobiti i troškova koje će Srbija imati, već pre svega na dnevnopolitičkim uticajima.

Jedan od razloga za pad entuzijazma prema članstvu – i za slabiju informisanost građana – svakako jeste zamor društva od celog procesa, koji traje više od 12 godina (ako kao relevantan početak uzmemo samit u Solunu 2003, kada je potvrđena evropska budućnost država zapadnog Balkana, pa i Srbije) i mnogobrojni signali koji dolaze iz EU i nagoveštavaju mnogo oprezniji pristup (ako ne i potpuno zamrzavanje) širenju Unije, a pogotovu imajući u vidu sve izazove pred kojima se našla EU.

Ipak, mora se imati na umu da će se promene koje nam predstoje u procesu integracija mnogo lakše sprovoditi ako celo društvo da tome svoju podršku, koja će biti zasnovana na poznavanju ovog procesa. Ako je debata o tome da li Srbija treba da se pridruži Uniji zaista završena, onda je krajnje vreme da počne debata o tome šta za Srbiju proces pristupanja stvarno znači. U suprotnom, u nekoj sledećoj fazi EU integracija može nam se dogoditi nešto slično kao u aprilu 2003, kada je, u to vreme, Državna zajednica Srbija i Crna Gora postala članica Saveta Evrope, na šta je odgovor slučajnog prolaznika TV novinaru, koji ga je upitao da prokomentariše tu vest, glasio: „Hvala bogu da smo konačno ušli u tu Evropsku uniju.“

Advokat, urednik bloga „Eurobloger”