Извините што сам рођен на Балкану

Тиват –Петрос Хандзис је рођен је 1941. године у грчком селу Олимпија, родном месту мајке Александра Македонског. Емигрирао је у Југославију, променио име, презиме и државу. Гимназију je завршио у Скопљу, војну академију у Сплиту и постао Медитеранац. Након пензионисања, бивши капетан бојног брода открио је да, у ствари, не зна ко је и почео да пише о несталом балканском народу егејских Македонаца.

„Осећам се као једно и друго. Име Петрос Хандзис добио сам на крштењу у Грчкој. Петре Ханџиев сам постао након пресељења у Скопље 1957. године где сам дошао с мајком и четири сестре код оца који је као политички емигрант, бивши припадник грчког покрета отпора „Даг” избегао из Грчке. Тада сам променио идентитет и држављанство”, прича нам Петрос, док сабира утиске са недавне промоције своје најновије књиге. Епопеја несталих балканских Хазара, егејских Македонаца, ратничког народа из чијих редова су вековима регрутовани евзони, чувари грчких краљевских породица.

„У романима можда и превише истичем разлику између Грка и егејских Македонаца. Ипак су то људи плави и плавих очију доста другачији и по физиономији и по расту од црномањастих Грка. То је динарски тип људи сличнији Србима”, објашњава наш саговорник.

„Писањем се враћам у своје село. Желим да вратим камен по коме сам трчао босим детињим ногама, уберем мирисни цвет, украдем бадем из баште комшије, да постанем једно са својим прецима, како Егејцима, тако и Грцима, житељима мог напуштеног огњишта”, објашњава он.

За осам година Хандзис је написао осам романа и две новеле.

„Мирис расцветале наранџе”, „Мирис смиља” и „Убијено детињство” већ су објављени, а два романа су у рецензији. Да би романи прошли густи филтер критичности за рецензенте је, каже, бирао и македонске и албанске академике, и овдашње књижевнике. Сада пише трилогију „Зачарани балкански троугао” и „Крваво корење”.

„Ушанчени у својим рововима живимо као удаљени светови. Једино у ратовима и збеговима падамо једни другима у загрљај смрти. О таквом Балкану који је и данас на удару великих сила ја пишем”, каже Ханџиев откривајући да се ти романи тичу и Цинцара, још једног изгубљеног балканског народа и њиховог разрушеног златног града Москопоља.

„У село Олимпија сам се вратио прошле године, после пуна 52 лета. Једва сам добио грчку визу, а онда стигао у крај мог детињства који нисам препознао. Чак је и конфигурација измењена. Ниједну реку нисам видео. Не знам где су нестале. Видео сам само велико гробље од земље. Гради се термоелектрана, а у селу се копа угаљ, док изнад њега виси јаловина. Изненадио сам се да људи у кафанама и даље говоре словенски, македонски. Као да сам се нашао у вардарској Македонији. Док сам живео тамо Грци су били ригорозни у погледу језика, а сада људи користе тај језик слободно”, прича Хандзис.

Петрос се појавио у Хагу на судском процесу генералу ЈНА Владу Стругару.

„Појавио сам се као сведок одбране генерала Стругара не слутећи да ће и мој лични пример показати колико је Балкан апсурдан и трагичан. Кад сам ушао у судницу узбудио сам се, почео да причам брже јер је грчки језик динамичнији од српског. Хрватски преводилац се жалио председавајућем да има тешкоће у превођењу, да би ме судија након тога питао који ми је матерњи језик. Одговорио сам да не знам. Првих 14 година сам учио грчки, након тога македонски, подизала ме је бака која је говорила македонско-српско-бугарско-турским дијалектом, а касније на служби у војсци учио сам српскохрватски. Извините што сам се родио на Балкану и што се у том котлу крчкам 63 године”, рекао је на крају Хандзис.