Оловке, Богородице...

На једној од станица у вагон ступа крупнооки дечак. Тешко да има више од десет година. Ипак, отресит је, рекло би се искусан, без обзира на узраст самоуверен, у часу процењује има ли овде муштерија за његову робу и одмах затим започиње брзалицу. Нуди оловке. Обичне хемијске оловке. Пријатељица ми преводи: веома повољно. Богзна за колико их је он сам платио када може да заради продајући их тако јефтино.

Путници купују оловке од дечака. Вероватно је мало коме од њих оловка потребна, али им се дечак допао, насмејао их је... Питам пријатељицу шта он то говори. Каже ми да дечак, наводно, има оловку за сваку могућу прилику, да он заправо ниже: оловка за писмо девојци, оловка за писмо момку, оловка за писмо мајци, оловка за жалбу или молбу држави, оловка за подвлачење, оловка за заокруживање бројева на лото-листићу, оловка за песму, оловка за причу...

И мада су све оловке исте, путници их купују зато што их је дечак насмејао. Можда и зато што веома озбиљно, када му се саопшти жељена намена, дуго бира баш ту неку нарочиту оловку уденуту у свежањ оловака које се заправо не разликују. И можда зато што сви као да су убеђени да су добили оловку која им је неопходна. У вагону је весело. Људи довикују, питају има ли дечак оловку за оно или ово. Неки путници који су оловку купили, одмах је, махинално, и пробају на длану или на удланици. Нико се не жали. Мада јефтине, најједноставније, све оловке макар за толико раде. Крупнооки дечак значајно потврђује главом, зар су сумњали у њега... Он је своје урадио, остало је на путницима, имају ли довољно вере у то да писање заиста може да помогне...

На следећој станици улази девојчица која нуди сличице с ликом Богородице од Гвадалупе. Јаке веђе, црна коса сплетена у краћу кику, машна од црвене трачице... Метро у Сијудад Мексику дневно користи око пет милиона људи. Толико њих сиђе у подземље на једном крају овог дивног града – да би изашло на другом, ништа мање лепом. Већина тих људи су на изласку, видљиво је то на сунцу, некако благо осмехнути.