OБЕСМИСЛИТИ ИГРАРИЈУ СА ЧЛАНОМ 102

Смањивање општина и враћање већинског система на локалним изборима прво је што пада на памет када је реч о унапређењу локалне демократије у Србији. Шта је са националним нивоом? Прво што се ту може урадити јесте доношење новог закона о избору народних посланика.Не мислим да предлажем никакве промене изборног система или сличне компликоване ствари.

Потребно је само прецизирати како се постаје а како престаје бити народни посланик. У пракси то изгледа овако. Странка састави листу од 250 кандидата за посланике. Бирачи гласају за страначку листу у целини и странка, рецимо, добије 25 мандата. Руководство странке се онда састане и са оне листе од 250 кандидата одреди 25 посланика. Затим сваки од тих посланика потпише папир на коме стоји да даје "неопозиву оставку" на своје место, али без дана подношења. Те "бланко" оставке се потом похране у страначки сеф. Сада странка у сваком тренутку може да "активира" ову оставку, смени посланика и на његово место доведе било кога другог са своје листе.

Шта је лоше у овом систему? То што је посланик талац партијског руководства. Странка има право да обезбеђује партијску дисциплину. Странка може да различитим мерама утиче на посланика. Али, странка не може ту дисциплину да обезбеђује неморалним и незаконитим средствима. Бланко оставке су једно такво средство – ма колико потпис на њима био добровољан. Шта ћемо ако сутра странке буду захтевале да им посланици, као додатно јамство за послушност, оставе жене и децу као таоце? Хоће ли и то бити у реду само зато што је добровољно?

Бланко оставке су не само неморалне, већ и извор парламентарних трзавица. Посланик се посвађа са странком и објави да никакву оставку не признаје. Странка, међутим, активира његову оставку. Шта сад? У прошлом сазиву ствар је решавана по начелу временског редоследа. Ако је странка пре посланикове писмене изјаве о "не-оставци" предала његову оставку она се усвајала. Тако је долазило до трке и међусобних оптужби за кривотворење.

Двоје посланика Г17 плус, Весна Лалић и Совраније Чоњагић, дошли су 2005. године у сукоб са врхом странке. Знајући да ће бити "активиране" њихове оставке, они су обавестили председника Скупштине да намеравају да буду независни посланици и да не признају никакву оставку са својим потписом. Ти дописи су и званично заведени у писарници Скупштине. Међутим, административни одбор ипак је добио њихове оставке, са временом пријема који је претходио њиховим изјавама о повлачењу оставки. Представници опозиције показивали су новинарима папире из скупштинске писарнице из којих се види да је поднесак Чоњагића и Лалићеве дошао пре, а у деловодник заведен после списа о активирању њихових оставки. Међутим, ништа није вредело. Лалићевој и Чоњагићу одузети су мандати.

Шта ће Србији те ружне игре са бланко оставкама? Ако се већ хоће обезбедити послушност посланика, зашто се онда не врати чувени члан 88 Милошевићевог изборног закона, који је давао право странци да замени посланика? Али, како га вратити, када су својевремено сви галамили како је тај члан најбољи показатељ Милошевићевог ауторитаризма? Чак га је и Уставни суд, 27. маја 2003, прогласио неуставним. Онда су се мудраци досетили и увели праксу бланко оставки. Чак су је ставили и у нови Устав. У ставу 2 члана 102 каже се: "Народни посланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика".

Битно у овом члану није да је посланик "слободан" да странци понуди своју оставку (он то, дакле, може да учини, али и не мора). Битно је да је оставка "неопозива", односно да се посланик, једном када папир са оставком преда странци, више не може предомислити. А јасно је да ће посланици бити принуђени да свој мандат ставе у руке странке у за њих посебно осетљивом тренутку – када странка треба да одлучи коме ће кандидату са своје изборне листе да додели мандат.

Једина утешна околност у овом жалосном уставном решењу јесте да се поступак давања оставке ипак мора прописати законом. И ту је шанса да се ствари поправе. Нови изборни закон могао би читаву ову играрију да обесмисли. Прво, он би могао обавезати странке да мандате додељују по редоследу којим су кандидати наведени на њиховим изборним листама. Тако услов за добијање посланичког места не би било потписивање бланко оставке. Друго, могло би се прописати, као што је то случај у Француској, Шведској, Аустрији или Немачкој да унапред поднете оставке не производе правно дејство. Посланик може да "неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци". Али, не унапред, са празним датумом поред потписа.

Но, овако једноставна и логична ствар има изгледе да буде спроведена једнако као и смањење општина и враћање већинског система на локалу. Напросто, ништа од тога није у интересу политичкој елити. Само, ваља их притискати. Овај сазив Скупштине свакако ће морати да донесе и нови изборни закон. А из његовог садржаја умногоме ће бити јасно колико је демократије у Србији.

Политички аналитичар