На обуци само два одсто радника обезбеђења

„Војска” радника обезбеђења која има око 40.000 „припадника” запослених али и оних што раде на црно, до 1. јануара 2017. године морала би да прође обуку и добије лиценцу за рад. Осим радника обезбеђења, лиценцу ће морати да добију и фирме које се баве овим послом. Иако је времена мало, одзив је слаб: захтев за обуку послало је тек око 800 запослених. Разлога, како кажу, за то има много.

– Обука траје 18 дана и кошта око 20.000 динара, а томе треба додати још 7.500 динара за полагање стручног испита у МУП-у. Тај новац, у највећем броју случајева, издвајамо ми и то од плата које се крећу око 20.000 динара. Да би завршили обуку морамо и да узмемо неплаћене слободне дане или одмор – прича један од радника.

Припадници обезбеђења највише се плаше да ова обука и уложена средства касније неће утицати на дебљину њихових новчаника.

– Кажу да морамо да имамо лиценцу ако хоћемо да се бавимо овим послом и да ће нам то после омогућити да бирамо фирму у којој ћемо моћи да радимо. Али шта ћемо имати од те лиценце, ако ће нам плата и даље бити мало већа од минималца – напомињу запослени и наглашавају да обука нарочито, самоодбрана, тешко пада службеницима који су старији.

На основу Закона о приватном обезбеђењу обавезујуће је да правна лица, односно фирме, процес лиценцирања заврше до краја ове године.

– Имајући у виду специфичност обуке и дужину трајања, која у просеку мора да се савлада за најмање 17 дана и да се за то време прође 101 час праксе, 66 часова теоретске наставе и 35 самоодбране без оружја, фирме које желе да се баве пословима обезбеђења тај процес су већ одавно морале да почну. Обавеза фирме да би се лиценцирала јесте да има најмање десет запослених који су прошли обуку и положили стручни испит. Тај посао је потребно обавити што пре, јер службеници не могу у исто време и да раде и да иду на усавршавање. Они се обуком морају бавити после посла, што је изузетно напорно, али изгледа и не исплативо јер у већини случајева морају сами да дају новац за све трошкове – објашњава Зоран Милићевић, секретар Удружења за приватно обезбеђење.

Он наглашава да се похађање „практичне и теоретске наставе” мора усагласити и са центрима за обуку, који их у Србији има 74, а овлашћење за њихов рад важи само за град у коме се центар налази.

– Удружење је успело да организује и сусрет надлежних из Министарства рада, послодаваца и представника синдиката. Мишљење овог министарства, које није обавезујуће, јесте да би послодавац био тај који би требало да плати обуку својих запослених. За разлику од њих послодавци али и неки правници сматрају да обуку треба да финансира службеник обезбеђења. Стручни испит према неким одредбама закона може да плати послодавац, а може и радник. Послодавци се правдају да у закону пише да уколико је радник запослен и дође до промене процеса рада, због чега мора да прође обуку, онда тај део усавршавања плаћа послодавац. У овом случају се процес рада не мења, па послодавци то користе као изговор да не плаћају обуку лиценцирања – каже Милићевић и додаје да при томе занемарују Закон о раду и једну одредницу о увођењу новог начина и организације рада.

Он сматра да ће фирме са највећим бројем запослених покушати да изађу у сусрет својим радницима и да ће се договорити с банкама како би се добили повољни кредити да би радници могли да плате обуку.

– Носилац лиценце није фирма него радник. То значи да он с том лиценцом може да бира у ком предузећу ће да ради. Фирмама се и због тога не исплати да финансирају обуку радника, јер се може догодити да радник, уколико нађе боље услове напусти послодавца, иако га он посебним анексом може обавезати да у уговореном року то не уради – напомиње Милићевић.