Глумачки напори

Први део омнибус представе „Via Балкан” је „Путовање”, остварен на основу приче Биљане Србљановић, чију суштину чине опсервације о различитим нацијама, њиховим културним вредностима, као и о глобалној популарној култури. Редитељ Горчин Стојановић је овај прозни текст покушао да учини сценски прихватљивијим делећи текст наратора на два глумца, Ивану В. Јовановић и Душана Јовића, као и укључивањем Зорана Врањеша, који на сцени свира електричну гитару, градећи тако атмосферу са много више тензије.

На елегантној, стилизовано сведеној позорници која је, уз једноставне модификације, карактеристична за целу представу (сценографија Весна Штрбац, костимографија Маја Мирковић), глумци врло прецизно и самоуверено приповедају причу о протагонисти који је кренуо пут Њујорка, мењајући тон, динамику и стил игре: од хладне и неутралне, преко енергичне и страствене, до театралне, која пародира безличност дискурса масовних медија. Упркос извођачкој сугестивности и похвалних редитељских напора да прозни текст учини сценски узбудљивим, представа није инспиративна, јер прича Биљане Србљановић није адекватна основа за сценско разигравање.

Други део, „Нигде другде” Ненада Јовановића, у режији Ларија Запије, највише је конзистентан и најмање претенциозан сегмент омнибуса. Главни актери су брачни пар емиграната у Канади, Он (Бранислав Јерковић) и Она (Кристина Раденковић), који су психички растрзани због брачних проблема, затим болног процеса асимилације у нове друштвено-културне околности, као и носталгије за напуштеним домом. Перо Стојанчевић и Татјана Шанта Торлаковић стилизовано наступају у кратким, епизодним улогама радника, полицајца, случајних пролазника, сликовито допуњујући приказ блазираности, отуђености и усамљености живљења у Канади.

Представа „Нигде другде” је вредна због поетичности и метафоричности њеног визуелног аспекта, емотивности коју производи избор музике, као и повременог изобличавајућег цинизма, али је ограничена у тематском погледу, због презасићености стереотипним мотивима из емигрантског живота.

Ликови трећег сегмента „Путоказ”, према тексту Маје Пелевић, лењо су заглављени у вакуумском простору и времену друштвене транзиције. Редитељ Кокан Младеновић је извођење текста поделио на три дела која играју различите генерације глумаца, што сугерише свевременост главне теме – егзистенцијалне дезоријентисаности и бесмисла. Упркос посвећеној игри већине глумаца, нарочито Биљане Кескеновић, смисао овог дела представе се губи због површности у бављењу нашом рецентном прошлошћу – стереотипним рефлексијама о петооктобарским променама, али и у претераној стилској театрализацији. Уместо да благо онеобичи ситуацију и тако, можда, изазове њено критичко промишљање, овај хипертрофирани маниризам глуме је обезличава и даље тривијализује.

Омнибус представа „Via Балкан” чији су сегменти тематски повезани проблематиком живота на Балкану, односно дилемом између останка и одласка, у основи је занимљиво замишљена као полигон за истраживање, неспорно актуелнихпитања. Нажалост, идејни и драмски потенцијали иницијалне идеје расплинули су се због одсуства сценске драматике („Путовање”), ограничености на клишетизиран третман живота у емиграцији („Нигде другде”), односно због стилске претенциозности („Путоказ”), тако да су појединачни глумачки напори, као највреднији аспекат ове представе, прилично узалудни.